Puritanci

Пуританци (од латински пуритас = чистоћа) су били вјерски реформаторски покрет унутар енглеских протестаната крајем 16. и у 17. вијеку, који је тражио да се енглеска црква очисти од остатака католичког папизма, за ког су пуританци тврдили да се задржао након вјерског компромиса постигнутог на самом почетку владавине краљице Елизабетхе I. ^[1]

За остала значења, види Пуританци (разврставање).

Пуританци
Портрет Јохна Давенпорта, из 1670., истакнутог енглеског пуританца и оснивача америчке колоније Неw Хавен Портрет Јохна Давенпорта, из 1670., истакнутог енглеског пуританца и оснивача америчке колоније Неw Хавен
Држава	УК
Америчке колоније	Нова Енглеска

Пуританци су постали нарочито запажени у 17. вијеку због своје моралне и вјерске горљивости, која је прожимала њихов цјелокупни живот, они су тражили црквене реформе, како би њихов стил живота, постао узор за цијелу нацију. Њихови напори да то остваре у Енглеској придонијели су избијању енглеског грађанског рата, али и до оснивања првих колонија у Сјеверној Америци као радних модела пуританског начина живота.^[1]

Учење и карактеристике

Пуританизам се може дефинирати првенствено као интензивни вјерски занос. Пуританци су вјеровали да је неопходно успоставити савезнички однос с богом, како би могли откупити гријехе, добијене самим рођењем и животом, да се преко бога може открити пут спаса, кроз проповиједање и да дух свети инструмент спасења. Пуританци су били морално строги, и одбацивали су сваки облик раскалашености и претјеривања, за њих је и плес био раскалашеност.

Калвинистичка теологија и систем, имала је велики утјецај на формирање пуританског учења. Због тог су они одбацили бројне ритуале англиканске цркве, на које су гледали као папинско идолопоклонство. Умјесто тога за пуританце је проповиједање било најважније, и то оно које произлази из свакодневног искуства, а не само оно из религијских књига. Ипак због важности проповиједања, пуританци су то ипак оставили само школованим теолозима.^[1] Али су успут и схватили важност школовања, и били међу првима који су оснивали школе за дјецу.

Хисторија

Краљ Хенрик VIII. одвојио је енглеску цркву од католичке цркве 1534., па се протестантизам брзо ширио за владавине Едwарда VI. (владао 1547. - 1553). Током владавине краљице Марy (1553. -1558.), Енглеска се вратила у крило католичке цркве, па су бројни протестанти били присиљени на прогонство. Многи од прогнаника побјегли су Женеву, гдје је Јохн Цалвин понудио модел узорне црквене организације. Пуританци су као и сви протестанати одушевљено дочекали избор Елизабетхе I. 1558,, али су их њени први потези након поновног озакоњења протестантизма разочарали, јер су они били за већу реформу, али то нису били у стању провести у врховном вијећу тадашње енглеске цркве.^[1]

Већи дио пуританаца је средином 16. вијека желио провести реформу цркве у Енглеској, преко парламента, и уз његову подршку - њих су звали презбитеријаци. Мањи дио, разочаран спорим током ствари, одлучио се за радикалнији пут реформи без чекања осталих. Њих су назвали - сепаратисти, они су одбацили државну цркву и оснивали добровољне цркве на темељу савеза с богом и међу собом. Обје скупине, нарочито сепаратисте, потиснула је друштвена елита оног времена. Како нису добили прилику да проведу реформу у самој цркви, енглески пуританци окренули су се проповиједању, писању памфлета и разним експериментима у исказивању своје вјере, али и посебно моралном понашању, како индивидуалном, тако и својих организација. Свој брзи раст , дуговали су бројним спонзорима из високих аристократских кругова и парламента, али и због великог броја професора теологије који су прихватили њихово учење на факултетима Оxфорда и Цамбридга.^[1]

Пуританска надања су порасла кад је калвинист Јамес I Стуарт наслиједио Елизабету I. 1603. Али их је он убрзо разочарао кад је на састанку у Хамптон Цоурту 1604., одбио њихове приговоре о потреби реформе црквене организације изјавивши без бискупа, нема краља. Па су пуританци и надаље остали грађани другог реда, неки су изгубили своје положаје, други су их једва успјели задржати, а неки који се нису могли помирити са компромисом, побјегли су из Енглеске. Притисак на њих да се помире са стањем какво је, порастао је за владавине Цхарлеса I. (1625. -1649.) и његова надбискупа Wиллиама Лауда. Ипак се и у тим отежаним увјетима пуританизам наставио ширити, а кад је избио енглески грађански рат између парламента и Цхарлеса I., пуританци су искористили да апелирају на парламент и народ и позову их на обнову заједништва с богом. Парламент је на своје засједање о том питању, позвао и вијеће Англиканске цркве ради конзултација, али је оно било толико разједињено, да није успјело понудити никакав модел за реформу црквене организације. У међувремену се нова војска, која је поразила краљеве снаге, бојала да би Црквено вијеће и Парламент могли склопити компромис са краљем Цхарлесом I. да затру пуританце, па су преузели власт и предали је свом лидеру Оливеру Цромwеллу. За вријеме његове краткотрајне владавине, владала је вјерска толеранција која је ишла у прилог пуританцима, па се појавио велик број радикалних пуританских покрета; Левеллери, Диггери (или прави Левеллери), Покрет петог краљевства и Квекери (они су једини успјели стећи неки значај).^[1]

Након Цромввеллове смрти 1658., конзервативни пуританци подржали су рестаурацију краља Цхарлеса II. и његов модифицирани модел вјерске политике. Али им то није помогло, јер су их слиједбеници надбискупа Лауда, успјели потпуно потиснути, па су након тог рестаурирали стару строгу црквену хијерахију Англиканске цркве. Након тог су енглески пуританци ушли у раздобље познато као - Велики прогон. Пуританци су накрају неуспјешно покушали остварити свој идеал свеобухватне цркве за вријеме Славне револуције (свргавање Цхарлеса II.) Након тог је Енглеска 1689. усвојила Закон о вјерској толеранцији, који је потврдио статус Англиканске цркве као државне, али је толерирао и друге вјерске заједнице.^[1]

Пуританци у Америци

Пуритански идеал остваривања светог заједништва, покушала је провести у дјело Колонија Виргинија Тхомаса Далеа, али је то највише успјело колонијама у Новој Енглеској. Оргинална црквена организација Колоније Заљева Массацхусеттс била је средњи пут између презбитеријанизма и сепаратизма, па су због тога 1648. четири новоенглеске пуританске колоније усвојиле заједничку платформу у Цамбридгу, формирајући конгрегацију као облик црквене власти.^[1]

Новоенглески пуританци обликовали су своју грађанску заједницу у оквиру цркве, на челу са црквеним вијећем, у ком су само изабрани чланови могли гласати и бити изабрани на неку од водећих функција у комуни. То је постао проблем већ у другој генерацији колониста, па су они усвојили нова правила, која су омогућавала крштеним, моралним и правовјерним члановима да додјељују привилегије црквеног чланства.

Поред тих постојала је и пуританска заједница на Рходе Исланду коју је основао Рогер Wиллиамс, прогнаник из Колоније Массацхусеттс, те у Пеннсyлванији, коју је водио квекер Wиллиам Пенн.^[1] Амерички пуританци су у 18. вијеку пресудно утјецали на црквени живот ране Америке, па је то оставило трага и на каснији ток догађаја и живот у Сједињеним Америчким Државама.