Suvoborski partizanski odred
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Suvoborski narodnooslobodilački partizanski odred, poznat i kao Kolubarski partizanski odred, je bio partizanski odred iz Zapadne Srbije koji je najduže pružao otpor nakon gušenja ustanka u Srbiji 1941. godine.
Nastao je izvajanjem Kolubarskog bataljona Valjevskog NOP odreda, sredinom januara 1942. godine. Komandant odreda je bio Miša Dudić, a politički komesar Žikica Jovanović Španac. Odred je uništen je nakon dvomesečnih teških zimskih borbi protiv nemačkih i kvislinških snaga, 18. marta 1942. godine.[1]
Uz Suvoborski partizanski odred je gotovo do samog kraja ostao i fotograf Rade Jokić, beležeći njihove poslednje dne.
Remove ads
Ratni put
Formiranje odreda
U rejonu Suvobora treba formirati Suvoborski (ili mu dati kakvo drugo ime) odred, u koji bi ušli dosadašnji Kolubarski bataljon i sve ostalo ljudstvo s terena. Vrlo je važno stvoriti ovdje čvrsto partizansko uporište, zato raščistiti teren od četničke klike Draže Mihailovića.[2]
– Tito u pismu Glavnom štabu Srbije 8. januara 1942.
Nakon pada Užičke republike i povlačenja glavnine partizana u Bosnu, valjevski kraj je ostao glavno partizansko uporište, sa središtem slobodne teritorije u selu Poćuta.
U sklopu reorganizacije partizanskih snaga, sredinom januara 1942. godine kod sela Poćute, od Kolubarskog bataljona Valjevskog odreda (i 2. čete Užičkog odreda[3]) formiran je Suvoborski partizanski odred, jačine 230 boraca, sa zadatkom da dejstvuje u rejonu planinskog masiva Povlen-Maljen-Suvobor.[4] Komandi sastav odreda ostao je isti kao komandni sastav Kolubarskog bataljona — komandant Miloš Dudić i politički komesar Žikica Jovanović Španac.[3]
Borbe u januaru 1942
27. januara jače nemačke snage, u sadejstvu sa nedićevcima i četnicima, napali su partizane kod Sušice. Ovaj napad odbijen je i neprijatelju su naneti gubici.[5] Nakon borbe u Sušicama, održano je 29. januara savetovanje vojnih i političkih rukovodilaca Valjevskog partizanskog odreda, u prisustvu Mirka Tomića, člana Glavnog štaba Srbije. Razmatrana je novonastala situacija, te je usled koncentracije jakih neprijateljskih snaga na preostalu slobodnu teritoriju, kao i prinude da se primi frontalni način borbe, odlučeno da se slobodna teritorija napusti i da se pređe na gerilsko ratovanje, a da se zbog nedostatka municije izbegavaju sukobi sa jačim neprijateljskim snagama. Potom je održano savetovanje sa predstavnicima šumadijskih i kosmajskih četa, koje su dospele do slobodne teritorije. Na ovom savetovanju rešeno je da se formira Komanda grupe odreda zapadne Srbije, koja je obuhvatala komandu nad Valjevskim partizanskim odredom sa oko 350 boraca, Suvoborskim partizanskim odredom sa oko 250 boraca, Posavotamnavskim partizanskim odredom sa oko 150 boraca i Kosmajskim partizanskim odredom sa oko 150 boraca. Komandu Grupe odreda činili su — komandant Radivoje Jovanović Bradonja, politički komesar Mile Milatović i član Štaba Žikica Jovanović Španac. Žikicu je tada na mestu političkog komesara Suvoborskog odreda zamenio Andra Savčić.[6][7]
Krajem januara 1942, u skladu sa odlukama savetovanja, odredi su upućeni prema teritorijama koje su im određene za dejstva — Valjevski odred na teren Rađevine i Podgorine, Suvoborski i Kosmajski odred u prostor Kolubare, a Posavotamnavski odred u Tamnavu, ali pošto su naišli na okruženje vrlo jakih okupatorsko-kvislinških snage, morali su se vratiti na polazne položaje. Nakon toga se postavilo pitanje napuštanja teritorije zapadne Srbije, a postojala su dva predloga — prelazak u Bosnu i priključenje jedinicama pod komandom Vrhovnog štaba ili odlazak u Toplicu i Jablanicu i povezivanje sa partizanima južne Srbije. Mirko Tomić, član Glavnog štaba Srbije, i članovi Komande grupe odreda smatrali su da ne treba napuštati Srbiju već otići u Toplicu.
Borbe u februaru 1942
Municije smo malo imali i zbog toga nismo smeli da se upuštamo u frontalne borbe. A neprijatelj je bio svuda oko nas i borba nam se silom nametala. Stalni pokreti, borbe i glad strahovito su umanjili našu otpornu snagu. Pola odreda nije bilo za borbu. [...] Umor je bio ogroman i pitanje odmora postavljalo se kao najvažnije.[8]
Početkom februara Suvoborski odred imao je tri čete sa 230 prekaljenih boraca i vodio teške, svakodnevne borbe u prostoru južno od Valjeva protiv delova nemačke 714. divizije, Nedićevaca, četnika Draže Mihailovića i Koste Pećanca, a zatim istočno od komunikacije Valjevo—Užice, na području planina Maljena i Suvobora, i dalje prema planini Rudniku. Povremeno je dejstvovao i na teritoriji užičkog okruga, uglavnom, u rejonu sela Radanovci, Mravinjci, planini Bukovi.[9]
2. ili 3. februara Suvoborski NOP odred vodio je ceo dan oštre borbe na Robajskoj kosi (između Rajkovića i Robaja) i kod Sarića kuće u Rajkoviću protiv Kolubarskog četničkog odreda i skijaških i pešadijskih nemačkih jedinica, kojima je stalno pristizala pomoć. Borba je završena bez pobede: partizani se povukli u selo Krčmar, a Nemci u Valjevo.[10]
7. februara u selu Krčmaru je održano novo vojno-političko savetovanje na kome je odlučeno da se proboj osovinskog obruča izvrši zajedničkom operacijom svih partizanskih snaga, pa se potom dalje one razdvoje u dve kolone - valjevsku i suvoborsku.[6] 8. februara deo Suvoborskog NOP odreda se pod borbom povukao prema selu Berkovac, gde se sjedinio sa glavninom odreda.[10]
Kolona u kojoj se nalazio Suvoborski partizanski odred, sa tri čete Kosmajskog odreda, kod sela Robaje sukobila se sa četnicima i Nemcima, ali je uspela da se probije do sela Krčmar i odatle dođe do Ravne gore, vodeći stalne borbe sa četnicima. Nakon proboja na teren severno od Užica i Čačka ove partizanske snage nisu došle u dodir s partizanskim jedinicama za koje se pretpostavljalo da tu postoje, jer su preostale snage Užičkog i Čačanskog partizanskog odreda bile uništene. Pošto se na ovom području nije moglo doći ni do oružja ni do municije pokazalo se da je nemoguće prebacivanje u Toplicu, kako je predviđala Komanda grupe odreda.[11] Jake nemačke snage, uz pomoć četnika i ljotićevaca, zaposele su komunikacije između Čačka i Užica, pa je Štab grupe odreda naredio odredima povratak preko Zapadne Morave na raniji teren u valjevskom kraju, s tim što će se koncentrisati na padinama Maljena.
9. februara 1942. godine Kosmajski i Suvoborski partizanski odred su se preko sela Planinice povukli na veoma uski prostor između Ravne Gore, Riora i Velikog Maljena. Od ovog datuma na južnim padinama Maljena dejstvuju oko 7 nedićevsko-četničkih odreda samo iz kragujevačke grupe vladinih odreda.[12]
Mirko javlja o neprekidnim žestokim borbama s Nedićevim i Pećančevim bandama, kao i s Nijemcima u okolini Valjeva, odnosno na masivu Mačkov kamen — Medvednik — Maljen. Naši se nalaze oko Poćute, a imaju 3 jaka odreda, koji su raspodijeljeni na sektoru do Ravne gore. K njima se uspio probiti iz Nove Varoši o Božiću jedan kosmajski bataljon od 300 boraca. Grupni komandant na tome sektoru je drug Bradonja, što nas je naročito obradovalo. Mirko piše da su uslovi za nas u Srbiji kolosalni, da je nezadovoljstvo Nedićem kod seljaka ogromno i da će čim dođe proljeće buknuti još veći, još jači narodni ustanak u Srbiji.[13]
– Titovo pismo Kardelju i Loli Ribaru od 23. februra 1942.
14. februara oko Velikog Maljena bile su prikupljene snage sva četiri odreda Valjevske partizanske grupacije, jačine nešto više od 800 boraca.[14] Na Maljenu je 13. februara[15] ili 14. i 15. februara[14] održano poslednje zajedničko savetovanje komande grupe odreda sa štabovima svih odreda, dok su odredi vodili teške borbe. Pošto su jedinice oskudevale u oružju, municiji, hrani, bile iscrpljene i desetkovane, vodeći svakodnevne borbe pod najtežim vremenskim prilikama, odlučeno je da se odredi razdvoje i vrate na svoje terene: [15]
- Suvoborski odred ostaje na Suvoboru sa komandom Grupe odreda;
- Valjevski odred Valjevski odred ide u Rađevinu;
- Kosmajski odred ide na Kosmaj;
- Posavotamnavski odred ide u Posavinu i Tamnavu;
15. februara ujutru Kosmajski i Posavotamnavski NOP odred sa Velikog Maljena zajedno kreću ka Rudniku i Kosmaju.[16] 16. februara 1942. kod sela Breježđa, Krčmara, Bačevaca i Leskovice završene su petodnevne borbe delova nemačke 714. divizije, Ljotićevih dobrovoljaca i vladinih četnika protiv Valjevskog i Suvoborskog partizanskog odreda, u kojima su partizani imali 72 mrtva i veći broj ranjenih boraca.[4] 18. februara Suvoborski NOP odred se iz sela Leskovice prebacuje na Divčibare. Tu je iznenada napadnut od Nemaca pretrpeo teže gubitke.[16] 19/20. februara Suvoborski NOP odred održao u selu Bogatiću političku konferenciju i dao kulturno-zabavnu priredbu.[16] Uprkos svemu, partizani Kolubarskog odreda su krajem februara 1942. i dalje bili "stvarni gospodari celoga valjevskog okruga":
Krajem meseca februara 1942. godine najžešća akcija od strane komunista na celoj teritoriji Srbije vodila se u valjevskom okrugu od strane zloglasnog Kolubarskog komunističkog „oslobodilačkog odreda". Ovom je akcijom skoro zamro javni i privredni život celog okruga. Valjevo je ostalo bez ikakvih veza sa ostalim krajevima. U pogledu snabdevanja počela se osećati oskudica, pošto su sela, koja su do tada Valjevo snabdevala, bila okupirana od strane komunista i svaki je dovoz prekinut. Državna vlast bila je nemoćna i može se reći da su oni bili stvarni gospodari celoga valjevskog okruga.[17]
– Izveštaj Srpske državne straže od 21. marta 1942. godine
Usled veoma nepovoljnih okolnosti, plan o povratku partizanskih jedinica na svoje terene nije uspeo. Posavotamnavski odred i kosmajske čete su na putu za Kosmaj bile potpuno uništene u borbama sa nemačko-četničkim snagama, dok je samo jedna grupa od 20 boraca uspela da se vrati nazad i priključi Suvoborskom odredu.[18] Valjevski partizanski odred je pod stalnim borbama uspeo da dođe u Rađevinu, ali se odatle morao prebaciti u Pocerinu, jer je u borbama izgubio polovinu ljudstva. Od tada je izgubljena veza i sa Valjevskim odredom, a Komandi Grupe odreda zapadne Srbije je preostao samo Suvoborski.
Pokušaj proboja u Južnu Srbiju marta 1942
3/4. marta 1942. partizani Suvoborskog odreda napali su voz na stanici Banjani (na pruzi Lajkovac — Gornji Milanovac), razrušili prugu i uništili instalacije.[19]
5. marta nedićevsko-četnički odredi u selima Kocelje i Trudelj napali su Suvoborski NOP odred prinudivši ga na povlačenje. Posle procene situacije doneta odluka da se ne vrši dalji prodor u Šumadiju nego na jug, prema Gornjem Milanovcu i Čačku.[19] 6. marta kod sela Gornji Branetići, gde je prenoćio, Suvoborski odred je jurišem izvršio proboj kroz vladine četnike koji su pokušali da ga opkole, i povukao se ka Slavkovici. Odred je pretrpeo teške gubitke od 16 mrtvih.[19] 7. marta 1942. kod sela Građenika (blizu Slavkovice) Suvoborski NOP odred vodio borbu protiv nemačkih jedinica, SDS i četnika.[4]
7. marta u Slavkovici grupna komanda i štab Suvoborskog odreda rešili su da odred napusti zapadnu Srbiju i pridruži se partizanima u južnoj Srbiji, nadajući se da će tamo lakše doći do municije. Odlučeno je da se probijaju kroz osovinske snage u pravcu Ovčara i Kablara, forsiraju Zapadnu Moravu, a zatim se prebace u Toplicu i Jablanicu ili u Sandžak, zavisno od procene situacije.[19]
9. marta u zoru Suvoborski partizanski odred se probio do planine Kablar i stigao u selo Milićevci, odakle se video Čačak. Međutim, jače osovinske snage su već čekale partizane, prečeći im prolaz ka Dragačevu. Napadnut od četničkih i nemačkih snaga, odred je bio primoran da odstupi u selo Rošci.[19] Pritom, Nemci su već bili poseli most preko Zapadne Morave,[20] te je odlučeno da se odred vrati ka Tometinom Polju.[9] Maršujući preko Gojne gore, odred je uveče stigao u selo Mršelji gde je zanoćio.[19]
10. marta u selu Mršolji Suvoborski partizanski odred je napadnut od četnika, te se probija ka Tometinom Polju, napadan od četnika sa okolnih visova. Kod Tometinog Polja došlo je do jače borbe kolubarskih partizana protiv četnika, koji su imali gubitke od 6 mrtvih.[19] Odatle je odred preko Crnog Vrha produžio ka Divčibarima.
Osovinska ofanziva i pogibija Žikice Jovanovića Španca
Poslednjih 50 dana imali smo stalno borbe i marševe, i to po veoma lošem vremenu. Drugovi su se zaista herojski držali. Možda istorija nije zabeležila primere herojstva kakva su naši drugovi pokazali.[21]
– Radivoje Jovanović Bradonja u Izveštaju Vrhovnom štabu NOVJ krajem marta 1942 god.
11. marta 1942. godine u 7 časova otpočela je velika zimska operacija protiv Kolubarskog oslobodilačkog odreda, u kojoj su učestvovali legalizovani četnički odredi pod komandom nemačkog Vermahta. Istog dana je doneta odluka da se Suvoborski odred sa Divčibara prebaci u sela Mravinjce, Leskovice i Poljutu, i ispita mogućnost prebacivanja u Bosnu. Osetivši stezanje osovinskog obruča sa severa, zapada i istoka, a slabije sa juga (nisu stigle sve tražene snage od Užica), partizanski odred je kod Tometinog Brda primio borbu, naneo četnicima gubitke od 6 mrtvih,[4] uspeo da se noću probije iz obruča i južnim padinama Bukova prebaci u reon Magleš planine pravcem Divčibare — s. Radanovac — s. Mravinci.[17] Odred prošao put Valjevo—Užice i stigao u selo Drenovci, gde je prenoćio.[19]
Sutradan 12. marta 1942. partizani su stigli u Radanovce, blizu Kosjerića. Oko podneva, napada ih oko 400 do 500 četnika,[19] odnosno dva legalizovana četnička odreda iz užičke grupe i jedan bataljon pripadnika Srpske državne straže. U kratkoj i oštroj borbi kod Radanovaca partizani su ubili 2 i ranili 3 kvislinška vojnika,[4] dok je poginulo nekoliko partizana, među kojim i Žikica Jovanović Španac, proslavljeni partizanski komandant i komesar.[22]
Iznenada je otpočela borba. Žikica je rekao: Odoh ja na položaj! I otišao je. Uskoro su i članovi Grupne komade otišli za njim, dok se na udaljenosti od pola do jednog kilometra video četnički stroj. Prišli su do Žikice da ga pitaju kako ocenjuje situaciju. Slabo zaklonjen jednim žbunom, on je klečeći osmatrao raspored neprijatelja. Obratio se jednom od drugova kraj sebe i nešto zatražio. I dok se ovaj okrenuo, Žikica je već ležao na zemlji, metak mu je prošao kroz glavu.[23][7]
– Mića Jeremić, Žikicin drug i saborac opisuje trenutak njegove pogibije
Žikicina pogibija izazvala je veliku potištenost kod boraca u Odredu, koji se tada nalazio u teškom položaju.[24] Odavde odred se kreće ka Tari, nailazi na zasedu pa se pod borbom po dubokom snegu probija ka selu Mravinjci.[25] 13. marta predveče snage SDK napadaju Suvoborski partizanski odred u selu Mravinjci, odakle se odred prebacio u Leskovice gde je prenoćio i sutradan predanio.[25]
Zbog neočekivanog partizanskog proboja, Nemci su odmah angažovali još neupotrebljene snaga radi zatvaranja toga pravca. Stoga je odmah izdato naređenje Tamnavskom četničkom odredu da sa Uba hitno domaršuje na pravac Valjevo — Leskovice. Ovaj odred je desno imao da održava vezu sa nemačkim oružanim snagama, a levo sa Valjevskim četničkim odredom.[17] Valjevskom četničkom odredu je naređeno da se odmah prebaci sa dosadašnjeg položaja i zatvori pravce sa Drenovog Kika ka severoistoku ka selu Bačevcima i ka Visinjaku postavljajući svoj raspored na grebenu Bukova. Vezu da održava desno sa Tamnavskim četničkim odredom, levo da dođe u dodir sa Užičkim četničkim odredima. Kolubarski četnički odred dobio je naređenje da se spusti sa dosadašnjeg položaja i da se prikupi kod zaseoka Kozomor. Najenergičnije je traženo depešom od komandanta mesta u Kosjeriću da Užički četnički odredi napadaju sa juga ka Drenovačkom Kiku šireći se u desno od reke Ražane a u levo do linije zapadno od puta s. Mravinci — s. Ćebići. Nemačke oružane snage koje su domaršovale iz Valjeva posele su položaj na liniji: s. Ćebići — s. Mravinci — k. 979.[17]
15.[25] ili 16. marta[17] došlo je do celodnevne borbe između partizana i legalizovanih četnika. Uoči bitke, komandant Srpske državne poljske straže i nemački komandant su obišli trupe na položajima i naredili da se na samom prevoju Bukova postavi jako odeljenje sa puškomitraljezom i da se tu uspostavi veza sa užičkim odredima. Tada je naređeno - koncentričnim napadima svih četničkih odreda napasti Kolubarski partizanski odred na Drenovačkom Kiku i tu ga uništiti.[17] Koncentričnim napadom četnika počela je intenzivna borba koja je dobijala sve veću žestinu kako se noć približavala. Partizani su bili opkoljeni, očajnički se boreći.[17] Borba prsa u prsa trajala do noći.[25] Zahvaljujući gustoj magli, koja se spustila sa mrakom, partizanima je uspelo da se izvuku iz uništavajućeg obruča i strmim padinama reke Zabave provuku između Tamnavskog i Valjevskog četničkog odreda.[17] Suvoborski partizanski odred je odbio veliki četnički napad, ali je imao više poginulih i nestalih, spavši na 100 boraca.[25]
Nakon izvlačenja iz drugog obruča, partizani su odbačeni na sever, sa viših predela ka nizini. Osovinske snage su odmah preduzele mere da se obruč suzi a napad produži. Partizanima je onemogućena mogućnost povlačenja u brda i presečena svaka otstupnica i oni su se približavali ka Kolubari na zemljište za njih nepovoljnije.[17] Osetivši jak pritisak sa juga i opkoljavanje sa istoka i zapada, Kolubarski partizanski odred je sve više pod borbom otstupao ka severu.[17]
16.[25] ili 17. marta[17] ujutru Suvoborski NOP odred stigao u kolubarsko selo Ravnje, gde je vodio tešku borbu sa Nemcima, ali se uz gubitke od 5 do 6 mrtvih i ranjenih probio i noću sklonio u sela Zarube i Žabare i zaseok Rogljevići.[17] Odred je spao na oko 80 boraca.[25] 17. marta u selu Klincima, Suvoborski odred je okružen i napadnut od četnika i Nemaca, te se povukao u Petnicu, razoružao usput četnike i produžio u sela Zarube i Prijezdić sa namerom da preko Krčmara pređe u Šumadiju. Oko ponoći odred stigao na Prijezdića brdo i tu zanoćio.[25] Član Glavnog štaba Srbije Radivoje Jovanović Bradonja se 17. marta u borbi odvojio od odreda, pošto je upao među nedićevce u jednoj šumi. On se sretno izvukao, "dok je nedićevce koštalo", ali zato u toku noći nije uspeo da uhvati vezu sa odredom.[21]
Uništenje odreda
Ujutru 18. marta četnički odredi dobili su naređenja za produže gonjenje. Objedinjenom akcijom svih četničkih odreda, uz podršku nemačkih snaga, Kolubarski partizanski odred u očajnom stanju, pod borbom već danima i stalno izvlačeći se iz smrtne opasnosti, potpuno je uhvaćen na prostoriji: s. Rogljevići — s. Beloševac — s. Klinci — s. Paune. U selu Prijezdiću je rasformiran Suvoborski partizanski odred, a borci su se izvlačili pojedinačno ili u manjim grupama.[26]
Ovako komesar čete Milorad Kitanović opisuje rasturanju Suvoborskog NOP odreda:
Usput za Prijezdić svratili smo kod Mirka. [...] Tu smo se sastali da rešimo šta dalje da se radi, gde su bili i komandiri i politkomesari i Mirko. Miša je izložio situaciju kakva je – da ih ima na sve strane u zasedi i da je teško probiti se. Mirko je predlagao da se opet škartira jedan deo. Drugi se nisu slagali jer ne vide koga da škartiraju pošto su svi pali. Bora predlaže da se predamo, jer nemamo drugog izlaza, što podržava i Šale. Ja sam bio protiv predaje i likvidacije odreda. Rekao sam da se mi možemo probiti. Isto tako i Mile je zastupao to gledište, dok je pao predlog da se razgovara sa svima i da se iznese kakva je situacija i da, ako se oseća sposobnim, ide dalje.
Kada smo ja i Mile pozvali Mirka da kaže svoje mišljenje i da ne spava, on je odgovorio da je dao svoje mišljenje i da nije za predaju. U tom međuvremenu je počelo da sviće. [...] Mi smo se ponovo vratili u šumu, i tu je politkom VI čete izneo situaciju kakva je i rekao da može da pođe onaj ko se oseća sposobnim. Pođemo se probijati. Odmah je nastalo komešanje. Bora je izašao sa predlogom da se predamo. Kod pojedinih je došlo do protesta – neće da se predaju, hoće da se bore dalje. Onda je rečeno: ko ne može, da prelomi pušku, a ostali da krenu. ... Luka ode na jednu stranu sa jednom grupom, druga grupa na drugu stranu. Oni počeše da pucaju i da hvataju. Onda se ja i Mile sklonimo u jednu šumu. Bora i Šale odu i predadu se, i još neki s njima. Eto tako je bilo i tako se likvidiralo sa odredom.[27]
– Izveštaj komesara čete Suvoborskog NOP odreda krajem juna 1942. godine PK KPJ za Srbiju o rasturanju Suvoborskog NOP odreda
Posle kraće borbe, neki partizani su počeli bacati puške i predavati se delom četnicima, a delom nemačkim oružanim snagama.[17] Manji deo partizana, zahvaljujući seljačkom odevanju, uspeo je da pobegne u raznim pravcima, ali su narednih dana pri čišćenju terena hvatani i predavani okupacionim vlastima.[17] Oko 100 boraca je poginulo, a isto toliko zarobljeno, odvedeno u logor u Valjevu i najvećim delom streljano.[9] Obojica glavnih zagovornika predaje, komandant bataljona Bora Milovanović Lija i komandir čete Svetislav Radović Šale, streljani su te godine - Bora u logoru Sajmište, a Šale u Šapcu.[27]
Teška je istina da je preko 100 boraca iz toga odreda u ropstvu u Valjevu i svaki dan očekujemo kad će početi sa pogubljenjem vojnih i političkih rukovodilaca toga odreda. Tu nam je propao najokaljeniji naš partizanski kadar.[28]
– Miloš Minić Crni o sudbini Suvoborskog NOP odreda krajem marta 1942.
Tako je prestala da postoji poslednja oružana ustanička formacija u zapadnoj Srbiji.[29] 23. marta 1942. godine nemački komandant Jugoistoka, general pionira Walter Kuntze, izvestio je nemačku Vrhovnu komandu oružane sile da su u Srbiji razbijena žarišta ustanka i da je u oblasti Valjeva 714. divizija, posle višednevnog gonjenja, razbila neprijateljske trupe.[30]
Obnavljanje odreda
U avgustu 1942. na planini Bukulji je od boraca 1. šumadijskog NOP odreda ponovno formiran Suvoborski NOP odred sa zadatkom da dejstvuje u širem rejonu Valjeva. Odred je 26. septembra u selu Rajkoviću kod Valjeva napao i uništio jedno odeljenje ljotićevaca, ali su ga 28. oktobra četnici i nedićevci napali i potpuno razbili. Spasio se samo manji broj boraca, koji su 8. marta 1943. ušli u sastav novoformiranog Valjevskog (zvanog i Suvoborski) NOP odreda.[9]
Remove ads
Poznati pripadnici odreda
- Miloš Miša Dudić, komandant odreda, podlegao ranama 1944.
- Dragan Tatović, zametnik komandanta odreda, streljan u Šapcu 1942.
- Milorad Petrović, politički komesar, streljan na Banjici 1942.
- Žikica Jovanović Španac, politički komesar, poginuo u borbi 1942.
- Andra Savčić, politički komesar
- Radivoje Jovanović Bradonja, zapovednik odreda Zapadne Srbije, preživeo rat.
- Luka Spasojević Uča, komandir čete, poginuo u borbi 1943.
- Rade Jokić, ratni fotograf, zarobljen, pobegao, preživeo rat.
Remove ads
Vidi još
Literatura
- Hronologija oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije: 1941-1945. Beograd: Vojnoistorijski institut. 1964. (COBISS)
- Mitrović, Dojčilo (1975). Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi — Zapadna Srbija 1941.. Beograd: Nolit. (COBISS)
- Vojna enciklopedija. 9 (2. izd. doštampano 1978. izd.). Beograd. 1975.
- Broz, Josip (1979). Sabrana djela, tom VIII, 29. novembar 1941. – 17. februar 1942.. Beograd.
- Broz, Josip (1982). Sabrana djela, tom IX, februar – april 1942.. Beograd.
- Hasanagić, Edib (1982). Ovde je Srbija rekla — sloboda. Beograd: Istorijski muzej Srbije. (COBISS)
- Čitaković, Sreten (1988). Na ilegalnim stazama. Valjevo: Milić Rakić.
- Žikica Jovanović Španac 1914—1942. Valjevo: Narodni muzej Valjevo. 1989. (COBISS)
Remove ads
Reference
Vanjske veze
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads