Народно позориште у Суботици
народно позориште које се налази у Суботици From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Народно позориште у Суботици (мађ. , хрв. ) је професионално позориште у Суботици, које представља централну и најважнију позоришну институцију града са вишевековном традицијом. Као мултикултурална установа, позориште данас функционише са два ансамбла: Драмом на српском језику и Драмом на мађарском језику.
Зграда позоришта, која представља споменик културе од великог значаја,[1] налази се у процесу комплексне реконструкције од 2007. године.[2]
Remove ads
Историјат
Зачеци позоришног живота (1741—1853)
Почеци позоришног живота у Суботици везују се за 1741. годину, када је одиграна прва позоришна представа у тадашњој Фрањевачкој Граматикалној школи. У представама које су се одржавале о празницима, учествовали су ученици, од којих су многи касније постали професионални уметници.
Од 1780. године, у граду су редовно гостовали немачки професионални глумци, који су држали водећу позицију све до појаве мађарског глумишта. Позоришне трупе су се смењивале, а глумци су често сами обављали све послове, од играња до дељења плаката. Први писмени акт о потреби изградње сталног професионалног позоришта у Суботици потиче из 1793. године.
Прва позоришна зграда (1853—1915)
Одлуку о градњи позоришне зграде Магистрат града доноси тек 1847. На Рогиној бари (данашњи Трг Слободе) насута је земља 1853. године, и Градско веће поверава изградњу мајстору Јаношу Шкултетију. Унутрашње уређење преузео је Ђерђ Телепи, свестрани позоришни уметник.
Нова зграда подигнута је за само годину дана, али су градски оци одлучили да је исплативије да објекат буде хотел, па је на коринтске стубове уместо "Позориште" уписано "Хотел Пешта". Зграда је имала 450 седишта у партеру, 45 ложа (које су породице саме опремале) и 160 места за стајање. Прва представа, "Двоје из породице Барчаи", одиграна је 16. децембра 1854. године.[3]
Период до Првог светског рата
Током првих деценија, трупе су се смењивале. Године 1874. мађарски глумци напуштају Суботицу, а долази Српско народно позориште из Новог Сада, које је одиграло 28 представа. У овим извођењима истакао се глумац Пера Добриновић. У Суботици су гостовале и бројне друге дружине из Мађарске и Немачке.
Када је зграда обнављана 1904. године, поводом 50 година постојања, коначно је истакнут натпис "Градско позориште". Тада је и проширена сцена и подигнут балкон. Рад позоришта је значајно отежан током Првог светског рата (1914), када су већину глумаца чиниле жене, јер су мушкарци били на фронту.
У пролеће 1915. године, 2. марта, зграду је захватио велики пожар у којем је позориште изгорело, а остали су само зидови. Хотел "Пешта" и мала сала су остали нетакнути, па је већ у сезони 1915/1916. настављен позоришни живот на привременој позорници.[3]
Међуратни период (1918—1945)
У периоду од 1918. до 1941. године, Суботица није имала сталну позоришну трупу, али је културни живот био веома богат захваљујући бројним гостовањима. Наступале су: Позоришна група Јожефа Нађашија, Босанско-херцеговачко позориште, Војничко позориште Петра Христлића, Српско народно позориште, Народно позориште из Београда, као и иностране трупе попут Художественог театра из Русије и Рајнхартовог позоришта из Берлина. 1925. године, руски Худoжествени театар извео је Чеховљев „Вишњик“, Гогољеву „Женидбу“ и Ибзенову „Жену с мора“.
Суботичани су у два наврата (1925. и 1935) покушавали да оснују стално позориште, али безуспешно.
1924. године започета је обнова зграде страдале у пожару. Нова, лепша зграда свечано је отворена 1927. године извођењем опере „Царска невеста“ Николаја Римског-Корсакова, у извођењу Народног позоришта из Београда.
Оснивање професионалног позоришта (1945)
У јесен 1945. године, зграда позоришта коначно постаје стални дом за професионалне ансамбле. Одлуком Председништва АП Војводине од 19. септембра 1945. основана су два ансамбла:
- **Хрватско народно казалиште**
- **Мађарско народно позориште** (мађ. )
Хрватско народно казалиште озваничено је 28. октобра 1945. представом "Матија Губец" Мирка Боговића, у режији Бранка Шпољара. Мађарско позориште извело је своју прву премијеру дан касније, 29. октобра 1945, "Плес вештица" Беле Балажа, у режији Ласла Патакија.
"Златни период" и даљи развој (1950-е – 1960-е)
Одлуком Извршног одбора АП Војводине, 1. јануара 1951. године, два ансамбла се спајају у јединствену кућу под називом Народно позориште – Népszínház. У јесен 1952. године, музичка грана прераста у Оперу, која је, иако краткотрајна (угашена крајем сезоне 1953/54), обележила "златни период" позоришта. Исте године позориште добија и ротациону сцену, а почиње да користи и Летњу позорницу на Палићу.
1954. године, на зграду је истакнут данашњи тројезични назив.
Према статуту из 1958. године, Хрватска драма прераста у Драму на српскохрватском језику, а Мађарска драма у Драму на мађарском језику.
Криза и реконструкције (1970-е – 2000-е)
1970. године завршен је пројекат реконструкције зграде. Међутим, 1974. године, инспекција доноси одлуку о забрани рада позоришта због дотрајалих инсталација. Након хитних радова, позориште 1975. наставља рад у матичној згради.
1983. године, зграда позоришта је проглашена за споменик културе. Већ 1985. је закључено да зграда има нестабилне темеље и да се мора рушити, па је формиран Савет за реконструкцију. Исте године у позориште долази Љубиша Ристић, који у наредних десет година окупља редитеље и глумце из целе Југославије. Укидају се драме и формира јединствен уметнички ансамбл са концептом неконвенционалног театра.
1995. године, позориште се враћа традиционалном моделу рада са две одвојене драме (на српском и мађарском) и почиње да игра у Малој сали.
1997. године, Скупштина општине Суботица доноси одлуку о финансирању реконструкције. 1998. је расписан конкурс и изабрана пројектантска кућа ЈУСТАТ из Београда. Процес је успорен због бомбардовања 1999.
Због прокишњавања крова (2001) и рушења плафона (2002), ансамбли су неко време играли на гостујућим сценама. У октобру 2002. враћају се на матичну сцену. 5. маја 2003. отвара се Сцена „Јадран“ (сала бившег биоскопа), која постаје алтернативни простор за обе драме. Иронично, у најтежим условима за рад, настале су неке од најбољих и најнаграђиванијих представа.
Рушење и реконструкција (2007—данас)
Након што су 2006. обезбеђена средства, у пролеће 2007. године почели су радови на рушењу већег дела старе зграде и почела је комплетна реконструкција и доградња. Оба ансамбла од тада играју представе на сцени „Јадран“.
Реконструкција Народног позоришта у Суботици постала је један од најдужих и најскупљих инфраструктурних пројеката у култури Србије. Након више од 17 година и уложених преко 27 милиона евра, завршетак радова и усељење позоришта у потпуно реконструисану зграду најављено је за крај 2024. или почетак 2025. године.[2][4]
Remove ads
Позориште данас
Народно позориште у Суботици (Narodno kazalište - Népszínház) има укупно 109 запослених, распоређених у Драми на српском језику, Драми на мађарском језику, Техничкој јединици и Општој служби. Свака драма годишње изведе по четири премијерне представе.
Док се не заврши обнова матичне зграде, позориште користи две сцене:
- Сцена „Јадран” (266 места)
- Студио „Солтис” (60 места)
Види још
Референце
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads