Dimitrije Tucović
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Димитрије "Мита" Туцовић (1881-1914) је био истакнути теоретичар и вођа социјалистичког покрета у Краљевини Србији, оснивач Српске социјалдемократске партије.[1]
Српска социјалдемократска партија је под Туцовићевим водством била "једна од најнапреднијих и најборбенијих радничких странака у Европи".[2] Туцовић је читав живот посветио борби за радничка и људска права, равноправност полова, опште право гласа, социјалну правду и грађанске слободе у Краљевини Србији. Неке од идеја за које се он пионирски залагао данас представљају широко прихваћене вредности у Републици Србији.
Димитрије Туцовић се данас сматра једним од великана српског новинарства.[3] Као његово најзначајније дело обично се наводи књига "Србија и Албанија"[4][5], једна од раних студија о албанском народу, која се "обрачунала с националистичким позивом на историзам“.[6]
Remove ads
Живот
Димитрије Туцовић је рођен 13. маја 1881. у селу Гостиље на планини Златибор.[1] Отац му је био православни свештеник.[7]
Школовање у Ужицу
Димитрије је школске 1893/1894. године уписао Реалну гиманазију у Ужицу, која је била средиште социјалистичког покрета, и у којој су се читале забрањене књиге Васе Пелагића, Светозара Марковића, Мите Ценића, Драгише Станојевића и илегални листови Социјал-демократ, Занатлиски савез, итд.[8] У гимназији је деловала ђачка дружина “Напредак”, чији је један од њених оснивача 1883. био Драгиша Лапчевић, а међу члановима су били Димитрије Туцовић, Радован Драговић и други.[8] Туцовић је још у гимназији постао близак пријатељ са Радованом Драговићем, од кога је добио прве социјалистичке књиге на читање.[8] Већ у петом разреду реалке чита немачке класике и теоретски часопис “Дие Неуе Зеит”, који је уживао велику репутацију у медународном радничком покрету.
Након Драговићевог одласка, Туцовић постаје централна личност социјалистичке ђачке дружине “Напредак”, која је деловала све до 1897. године, када је забрањена под режимом Владана Ђорђевића. Следеће, 1898. године, укинута је и Реална гимназија у Ужицу. У знак протеста против затварања гимназије Туцовић и други омладинци су истакли велику црну заставу и протестне пароле на њеном крову.[8]
Прелазак у Београд
1899. године Димитрије Туцовић прелази из Ужица у Београд да заврши гимназију. У Београд је активно радио на организовању младог радничког покрета у Краљевини Србији.[9] Од 1901. сарађује у Радничким новинама. Исте године је обновљено Београдско радничко друштво, Туцовић формира социјалистичку групу великошколаца и улази у управу Друштва. 1902. године је организовао демонстрације студената против политике Николе Пашића.[1]
Туцовић је настојао да створи модерне радничке синдикате који би се борили за већа радничка права и боље увјете рада. Туцовић и Драговић обнављају ранији "Одбор за вођство покрета" и иницирају стварање "Централног одбора", који је имао задатак да координира радничке штрајкове. Димитрије Туцовић је предводио мартовске демонстрације против краља Александра Обреновића 23. марта 1903. у Београду[9], након чега је морао да емигрира у Земун, па у Беч.[1] Наиме, 23. 3. 1903. године око 5.000 студената, ђака и радника, је изашло на демонстрације против апсолутистичког режима српског краља Александра Обреновића, које су организовали студенти социјалисти Димитрије Туцовић и Триша Кацлеровић, јер им није дозвољено одржавање левичарског скупа. Скуп је завршио насиљем, у Београду је у сукобу с полицијом погинуло пет, а рањено шест људи. Ухапшено је више од 120 демонстраната, против 27 подигнута је оптужница, а Туцовић и Кацлеровић су емигрирали из земље.[10]
Партијски ангажман
Послије мајског преврата, у Београду је 2. августа 1903. године одржан Оснивачки конгрес Српске социјалдемократске странке. Радничке новине, које је уређивао Туцовић, су проглашене партијским органом. На међународном плану, ССДП постаје чланица Друге интернационале, гдје Туцовић сурађује с Росом Луxембург, Лењином и другим социјалистима.[1]
1906. је дипломирао права на Београдском универзитету.[9] 1907. отишао на специјализацију у Берлин, али се почетком 1908. вратио се у земљу због кризе у покрету.[9] Исте године је на VI конгресу странке изабран за секретара ССДС.[9] С њим на челу ССДП постигла значајне успехе у побољшању положаја радничке класе.[9] Туцовић је највише допринео да се два покрета партије и синдиката уједине у јединствен социјалистички покрет.[9]
Марта 1909. године, српски престолонаследник Ђорђе Карађорђевић је пребио на смрт свог послужитеља. Режимска штампа је покушала да заташка злочин називајући га „тајанствено убиство", али су Димитрије Туцовић и српски социјалдемократи преко Радничких новина започели упорну кампању, захтевајући да се злочин казни.[11] Овај догађај је изазвао велику буру, па је Ђорђе 27. марта 1909. године био приморан да се одрекне престола у корист млађег брата Александра. У Србији се говорило да „Радничке новине" изазваше пад престолонаследников. Овај догађај, ова афера, коју је социјална демократија открила и неустрашиво јавности изнела, успела је да код најширих маса, народа компромитује не Ђорђа, него престо, монархију уопште, и да јој више ојача расположење за републику.[12]
Захваљујући Туцовићу, Српска социјалдемократска странка је стекла углед у међународном радничком покрету.[9] Био је организатор и вођа Прве балканске социјалистичке конференције, одржане у Београду од 7—9. јануара 1910.[9] На конгресу су учествовали делегати из Србије, Бугарске, Румуније, Турске, Црне Горе, Македоније и словенских области Аустро-Угарске, који су се сложили да је њихов циљ укидање насилно исцртаних граница на Балкану и стварање Балканске федерације.[13] Исте 1910. године, Туцовић је основао марксистичко-теоретски часопис Борба, и постао његов уредник.[9] Као представник странке учествовао је на многим међународним конгресима. У Берлину и Копенхагену се упознао са радом народних домова (види Унгдомсхусет), након чега је основан Народни дом у Београду.[14] На Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену 17. августа 1910. оштро критикује социјалисте неких западних земаља због њиховог држања поводом анексије Босне и Херцеговине.[15] У полемици са представником аустријске социјал-демократије Карлом Ренером, оценио је политику Аустро-Угарске према Босни колонијално-поробљивачком.[1] На Туцовићев предлог је у закључке конгреса Социјалистичке Интернационале унет следећи пасус о независности малих народа: Ми захтевамо исто тако са постојаним инсистирањем аутономију свих народа и бранимо их од свих ратоборних напада и свих притисака.[16]
Ратови и смрт
Мобилисан је 1912. те је као резервни официр I пешадијског пука Моравске дивизије првог позива учествовао у балканским ратовима и српском војном походу на Албанију.[9] Туцовић је са српском војском прешао Албанију све до Елбасана. Када су заузели у већински албанску варош Ђаковицу, прокоментарисао је: "Ушли смо у туђу земљу".[17] Као сведок покоља албанског становништва у новоприпојеним областима, Туцовић је опомињао да је „извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом“, што је „злочиначко дело“ за које се „мора испаштати“.[18]
Повратком из војске 1913. поново заузима активно место у радничком покрету. Постао је члан Међународног социјалистичког бироа 1914.[9] У праскозорје Првог светског рата борави у Берлину са намјером да докторира. Међутим, Аустро-Угарска је 1914. објавила рат Србији и Туцовић се враћа у домовину, где ступа у српску војску и учествује у почетним победама над Аустро-Угарском. Туцовић је током читавог ратног периода, све до своје погибије, педантно водио ратни дневник. Четири дана пред смрт писао је о безакоњу које је завладало у редовима војске:
На Јучерашњем маршу показало се у пуној светлостл беснило ратних страсти. Војници су изгубили сваки човечански осећај и као бесни пси јуре ројем поред друма од куће до куће, тражећи шта ће опљачкати. Деца и жене узаман запомажу да спасу што имају, док их наперена пушка у груди не ућутка. Гледао сам како један војник свлачи с деце на колима која беже поњаву и прети мајци да ће је убити ако буде запомагала. Један тресе кошницу, други просипа ракију, трећи вади хлеб из ватре. Настао је такав хаос као да ова земља не постоји и као да нико никога не припознаје.[19]
– Туцовићев ратни дневик, 16. новембра 1914. године
Резервни капетан II класе Димитрије Туцовић је 20. новембра 1914. погинуо у Колубарској бици против аустроугарске војске на Враче Брду близу Лазаревца. Погинуо је у 33. години живота.
Поводом вести о смрти Димитрија Туцовића огласили су се многи европски интелектуалци, између осталих и Карл Кауцки, Лав Троцки, Херман Вендл, Жан Лонге и други.[20]
Међу многобројним крвавим жртвама које је Интернационала поднела на бојним пољима, Туцовић је најпознатија и најугледнија жртва. Интернационала ће с чашћу чувати успомену на њега.[20]
Remove ads
Дела
Туцовић је објавио око 600 радова у домаћим и страним листовима[21], углавном новинске чланке, књиге и преводе. Неки од њих су:
- Борба државног и револуционарног социјализма у Француској (1902)
- Синдикалне организације (1904)
- Синдикати и партија (1904)
- Законско осигурање радника (1907)
- Аустро-Угарска на Балкану (1908)
- Закон о радњама и социјална демократија (1908)
- Раднички покрет у Србији (1909)
- За социјалну политику (1909)
- Балканска конференција (1910)
- Прва балканска социјалдемократска конференција (1910)
- Албанско питање (1910)
- Рат и мир (1910)
- Ослобођење жене (1910)
- Тактика и акција (1910)
- Буржоаска и пролетерска Србија (1911)
- Маркс и Словени (1911)
- Србија и Арбанија (1914)
Туцовић је сарађивао у страним листовима и часописима, као: „Ворwäртс“, „Арбеитер Зеитунг“, „Дер Кампф“, „Деи неуе Зеит“. Такође, превео је велики број дела аустријских и немачких теоретичара, укључујући Маркса, Бебела, Кауцког и др.
Remove ads
Политички ставови
Критика аустро-угарског империјализма
Најуспешнија борба социјалне демократије против сталне опасности рата на Балкану јесте принципијелна и енергична борба против колонијалне и завојевчаке политике капиталистичких држава.[15]
Туцовић је критиковао Аустро-Угарску политику као колонијалну и поробљивачку, а поготово њену анексију Босне и Херцеговине. Он посебно критикује "аустријске другове" због подржавања анексије БиХ. Аустријски социјалисти су сматрали да "Србија нема шта да тражи у Босни", јер није потписница Берлинског уговора. Туцовић подсећа да се, легалистички гледано, може говорити само о повреди Турских права анексијом Босне, а не повреди права Србије. Али он додаје да социјална демократија не заступа право Србије, нити право Турске, које је "крваво право засновано на насиљу и праву јачега", већ право сваког народа на самоопредељење, па и народа у Босни и Херцеговини. Стога, Туцовић сматра да су аустријски социјалдемократи током анексионе заступали "нетачно и непринципијелно гледишта", занемаривши дужност заступања права народа на самоопредељење.[15]
Критика српског иредентизма
»Има једно рђаво схватање патриотизма које ставља отаџбину изнад свега: изнад права и кривице. Изнад морала, изнад поштења и које одобрава и злочине представницима те отаџбине. Такав патриота Туцовић није био.«[16]
Коста Новаковић о Туцовићу након његове смрти
Туцовић је жестоко критиковао иредентистичку политику Пашићеве владе. Он је сматрао да се српски ратни поход на Албанију и Македонију никако не може назвати ослободилачком већ завојевачком, јер се води противно воље већинског народа.
Када се Србија спремала на балкански рат 1912. године, Туцовићева странка је једина у скупштини гласала против ратних кредита. Када је Србија након тога у балканским ратовима заузела Косово, Албанију и Македонију, Туцовић је ово осудио као империјално освајање.[1] Он се противио територијалној експанзији и залагао се да ове области равноправно са Србијом уђу у заједничку Балканску федерацију.
Критика окупације Албаније
Критикујући српски покушај изласка на море преко Албаније, Туцовић оцењује да "Србија није ушла у Арбанију као брат него као освајач" и да је рђавом политиком одгурнула албански народ у мржњу према свему српском.[22]
Безгранично непријатељство албанског народа према Србији је први позитиван резултат албанске политике српске владе. Други још опаснији резултат јесте учвршћивање у Албанији две на западном Балкану најзаинтересованије велике силе.[23]
Димитрије Туцовић оцењује да је српска буржоазија прокламујући освајачку политику према Албанији "први пут са лица српског народа скинула вео једне поштене нације која се бори за своје ослобођење".[24] Он подсећа да је Србија хтела излазак на море и једну своју колонију, али је остала без изласка на море а од замишљене колоније створила је крвнога непријатеља.[25]
Балканска федерација
Груписање и узајамност земаља и народа на Балкану једини је пут који води привредном, националном и политичком ослобођењу.[26]
Туцовић је полазио од премисе да Балкан мора припасти балканским народима.[27] Он је сматрао да Балкански народи могу бити политички слободни и независни само уједињени у велику Балканску федерацију од Јадрана до Црног мора. Веровао је да само у заједници свачији национални интереси могу бити остварени, а не у међусобном трвењу. Он наводи да све "балканске државице" хоће пристаништа и територије, сви хоће за себе Солун и Вардарску долину, а не виде да то сви могу имати само у заједници.[28]
Туцовић је доказивао да нема економске логике да се Балкански простор даље дели, јер привредно поцепани простор представља мању могућност за развој.[29] Он и његови страначки другови су подсећали да националне државе нису решење националног питања јер на Балкану живе измешани разни народи па свака национална држава ослобађајући једне заправо поробљава друге.[29]
Анти-милитаризам
Изравнање свију размирица између држава путем изборног суда.[30]
– Програм српске социјалдемократске партије
Туцовић, полазећи са начелног социјалистичког гледишта, не критикује само рат као такав, већ и друштвени систем који га је произвео. Он рат сматра неизбежним резултатом капиталистичког система, односно најкрвавијом епизодом у непрекидној завојевачкој политици владајућих класа. Стога, борбу против рата сматра неодвојивом од борбе против класне владавине и империјалистичке политике.[31]
Због доследне антиратне политике и константног гласања против ратних кредита, Туцовић и његови истомишљеници су од стране националистичких политичара трпели увреде да су туђи агенти и издајници отаџбине.[32]
Remove ads
Наслеђе
Димитрија Туцовића сјетио сам се и његове књиге о Албанији и његове тужне смрти, како је остао прегажен као дроњак под точком оног истог механизма против кога се смионо и мужевно борио. У његовој свијетлој појави јавља нам се утјеха да на ни нашим хоризонтима нису све заставе безнадно пале и смрт Димитрија Туцовића, као и она модра, тиха, меланколична агонија Светозара Марковића, догађаји су који стоје као путокази на почетку нашег пута у цивилизацију.[20]
Југословенски комунисти у 20. веку су Димитрија Туцовића сматрали једним од својих претеча. Почаст су му одали тако што су године 1949. његови посмртни остаци пренесени са лазаревачког војног гробља и сахрањени на трг Славија, који је тада преименован у Трг Димитрија Туцовића. На тргу му је постављен споменик чији је аутор вајара Стеван Боднаров. Након распада СФРЈ, више пута је најављивано измештање Туцовићевог споменика са Славије али, због отпора јавности, то није учињено.[20] Данас се многи левичари, од социјалдемократа до комуниста, позивају на Димитрија Туцовића као своју идејну претечу.[33][34]
У Републици Србији многе школе, књижнице и културно-умјетничке установе носе његово име. Године 1973. је у продукцији Радиотелевизије Београд снимљена биографска мини-серија Димитрије Туцовић у којој је насловну улогу тумачио Љубиша Самарџић.
Remove ads
Извори
Повезано
Вањске везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads