Смрт Уроша V

Уколико сте тражили драму Матије Бана, погледајте чланак Смрт Уроша петог.

Смрт Уроша петог, последњег цара српског. Ужасно-жалосна игра у пет дјествија^[а][1] скраћено само на Смрт Уроша V или Смрт цара Уроша је историјска трагедија у пет чинова коју је 1825. године написао Стефан Стефановић као своје једино драмско дело и која се сматра првом оригиналном српском историјском драмом у модерном смислу тог појма.

Смрт Уроша петог, последњег цара српског
Насловна страна првог издања Смрти Уроша V
Настанак
Ориг. наслов	Смертъ Уроша Петаго, последньгъ цара србскога
Аутор	Стефан Стефановић
Земља	Србија
Језик	српски
Садржај
Жанр	драма
Место и време радње	Српско царство, 14. век
Издавање
Издавање	1840.

Радња драме, базирана на мотивима из народне епске традиције, прати уроту краља Вукашина Мрњавчевића и његовог намесника Николе Арсојевића против цара Стефана Уроша V Немањића. У драми се појављује значајан број епских и митологизованих историјских личности.

Трагедија је подељена у пет чинова, мада је можда на почетку имала свега четири. Иако је доживела значајан успех током првих извођења 1826. године, штампана је први пут тек 1840. године у Пешти, након чега је пала у заборав, пошто је за то време Јован Стерија Поповић објавио нека од својих дела и доживео знатну популарност. Стефановић и његово дело су до краја 19. века пали у заборав, све док рад др Милана Савића, конзервационисте, позоришног критичара и секретара Матице српске; није обновило интересовање у Смрти Уроша V, након чега је драма прихваћена као значајно и важно књижевно дело.^[2]

Радња

Први чин

Од свог намесника Николе Арсојевића, краљ Вукашин Мрњавчевић сазнаје да на српски двор долази сердар Плакида. Арсојевић од краља тражи дозволу да убије Плакиду, а Вукашин му даје дозволу, откривајући му план да убије цара Стефана Уроша V Немањића и успостави царевину лозе Мрњавчевића.

У међувремену, цар Урош се буди у друштву своје жене Јелисавете и дворског певача Теофила. Испрва се Урошева владавина чини идеална, али кроз Теофилову песму, Урош сазнаје да српски народ оплакује смрт његовог оца Стефана Душана Немањића и очекује да он буде владар једнаке моћи. Сматрајући да он то не може да учини, Урош почиње да плаче у Јелисаветином наручју, у чему га прекида долазак Вукашина Мрњавчевића. Вукашин теши Уроша и позива да га са њим и сердаром Војновићем оде на Шар-планину.

За то време, у манастиру Свете Варваре, царицу-мајку Роксандру посећују Југ Богдан, Алтоман и други сердари који покушавају да је убеде да отвори очи сину јединцу и да му објасни Мрњавчевићева злодела. Придружује им се Плакида који објашњава Роксандри да му је Вукашин убио сина Милана и кћерку Милицу и отерао га са његовог двора. Роксандра открива Плакиди да је Милица жива и да се замонашила у манастиру Свете Варваре. Плакида и Милица се поново сусрећу, а њега затим убија Никола Арсојевић стрелом.

Краљевић Марко се појављује пред окупљенима и заклиње се Милици да ће пронаћи Плакидиног убицу.

Други чин

Вукашин долази на велики сабор српске властеле и, заједно са својим братом Угљешом и сердаром Гојком, почиње да провоцира остале велможе, што прераста у свађу.

На сабор долази Урош и почиње да хвали Вукашина и његове успехе у походима против Византије и Бугарске, у чему га прекида сердар Бучин који оптужује Вукашина за разна недела, а чему се онда придружује и остала властела. Урош њихове допаске оцењује као издајничке и крунише Вукашина за краља. Властела напушта сабор, а у разговору између Уроша и Вукашина који воде после сабора, цар шаље Угљешу у Романију, Гојка у Тракију, а Вукашину препушта владавину над остатком српске државе. Вукашин, сада de facto савладар Српског царства, мења свој приступ према Урошу и почиње да га третира као незрело дете.

Урош одлази до своје мајке Роксандре, жалећи над стањем Србије и оплакујући свог оца. Роксандра од Уроша сазнаје да је крунисао Вукашина, и да жели да престане да влада. Та вест згрожава Роксандру која узалудно покушава да разувери Уроша у својој замисли, позивајући се на разочараност његовог оца. Када Урош одбија да је послуша, Роксандра га оставља наведивши му да га неће видети докле год Вукашин има круну.

На двору, Вукашин слави своју победу, али сазнаје од Николе Арсојевића да сердари планирају да се побуне против његове владавине. Вукашин одлази да се сукоби са сердарима, а Арсојевић остаје да слави своју победу, сматрајући да је својим деловањем довео до Вукашинове владавине.

Трећи чин

Марко Краљевић и Вукашин се састају, где се Вукашин подсмева Марку што оплакује Српско царство под владавином Стефана Душана, и сазнаје да Марко тражи Плакидиног убицу. Убрзо, Марко и Вукашин почињу да се свађају, зато што Марко одбија да постане царевић, сматравши да су Срби одабрали Немањиће за своје владаре, а не Мрњавчевиће. У бесу, њих двојица се растају.

Урош, који је начуо део претходног разговора, покушава да се умили Вукашину, али га овај оптужује за издају и напада пружајући му нож да себи одузме живот. Урош покушава да се помири са Вукашином, подсећајући га на дане када је Урош био дете током владавине Душана Силног, али Вукашин одбија да га чује, заузврат га оптуживши за покушај да окрене Марка против њега. Вукшин окончава разговор одбрусивши Урошу: „Умри! Да у теби нестане Немањић и да мирно царовати могу!“.

Урош након тога ламентира над својом тужном судбином и жали за безбрижним временима, након чега почиње да размишља о томе да оде до неког од побуњених велможа и од њих затражи помоћ, али одбацује ту идеју закључујући да није за владара неко као Урош, већ неко као Вукашин. Након тога му се прикључује и Јелисавета, којој он на крају признаје своје муке.

Касније, на пропланку близу манастира светих Архангела, задужбини Стефана Душана и месту његовог починка, намесник манастира Теодосије врши последње припреме да угости новог краља Вукашина, који са свитом долази у манастир да прослави победу над Симеоновим трупама под Скадром. Припремама се придружује дечански монах Јеврем који одбија Вукашинову власт, упоређујући његову издају Уроша са Јудином издајом Исуса Христоса. Јеврем затим прича Теодосију визију која су два болесника имала пред манастирском црквом када су видели приказивање Стефана Дечанског који им је поручио да ће: „Божји угодници процвилети, Србија у крви пливати, јер је син руком својом убио родитеља!” Теодосије одбија да поверује Јевремовим речима, док Јевреј верује да је клетва бачена на Србију, јер је цар Душан убио свог оца да би владао.

Вукашин са пратњом стиже у манастир и одлази на гозбу, остављајући Уроша да плаче над очевим гробом у манастирској порти. Током тужења му се прикључује и Марко Краљевић, који од њега захтева да се тргне и покрене против Вукашина. Урош одбија Марков предлог сматрајући да је и он веран Вукашину поручујући: „И ти си ми изгубљен! И тебе ми злотвори отеше.”

Вукашинова смотра, пијана од вина, почиње да се подсмева Урошу певајући: „Живео цар Вукашин“. Слуге у манастиру се буне, жалећи над Душановим гробом, али их Теодосије кори, плашећи се Вукашинове одмазде. Гозби се придружује Урош, али проналази да за столом за њега нема места. Вукашин приморава Уроша који стоји крај стола да му пева и да га разоноди. Урош почиње да пева кроз сузе, али прекида песму, што разљућује Вукашина који потеже мач и креће да га убије, али у последњем трену у просторију упада Марко који брани цара и разоружава Вукашина.

Четврти чин

Смрт цара Уроша (1857) — Новак Радонић. Романтичарски приказ сцене Урошеве смрти, уље на платну, изложено у Галерији Матице српске.

Вукашин дремежљиво размишља о својој владавини, у чему му се прикључује Угљеша у покушају да га уразуми и да га нагна да врати власт Урошу. Вукашин брани своје право на власт позивајући се на своју снагу и јунаштво при освајању Прилепских бедема, и оспоравајући Урошево право на круну. Угљеша иронично поставља питање Вукашину где су били остали срдари и Душан, да ли су седели у табору и пили вино и шта је са хиљадама српских војника који су своје кости оставили под тим истим бедемом током борби. Њихова расправа се захуктава и окончава бесним Угљешиним одласком. Вукашин наређује Николи Арсојевићу да убије Уроша, али он то одбија да учини. Арсојевић заузврат поручује Вукашину да се Марко окренуо против њега и да народ никад неће прихватити његово царевање, али му обећава своју верност. Вукашин одлази, а Арсојевићу се придружују Урош и Марко. Марко покушава да убије Арсојевића али га у томе спречава Урош.

Марко и Урош остају сами и Марко у Урошу види поново цара какав је био Душан. Потом му признаје да је заљубљен у Плакидину ћерку Милицу. Урош је одушевљен том информацијом и жељан је да је упозна, након чега Марко одлази по њу, а Урошу се придружује Југ Богдан који га извештава да је Вукашин пред двором у Неродимљу и да убија народ који спори његову владавину. Урош и Југ Богдан одлазе да му се супротставе.

Пред двором Урош спречава Вукашина да убије старца називајући себе Вукашиновим „царом и господаром”. Вукашин потеже нож да убије Уроша али га Арсојевић задржава дискретно му напомињући да је превише људи присутно за такав чин и да је боље да их обојицу затвори у тамницу. Марко касније стиже у Неродимље где сазнаје да је Урош окован у тамници и одлази да га спаси.

Јелисавета долази пред Вукашина и преклиње га да јој дозволи да посети Уроша у тамници, што јој он на крају и допушта.

Пети чин

У тамници, Јелисавета проналази Уроша и тугује над његовим заточеништвом. Урош је теши говорећи јој: „Не тужи, верна голубице моја, хоће и овим патњама крај једанпут доћи”, а затим проклиње себе што је веровао Вукашину. Марко затим долази и спасава Уроша из заточеништва, рукама ломећи његове ланце. Њих двојица се потом договарају да оду у Дубровник и да одатле организују отпор, а Јелисавета преклиње Уроша да је поведе са собом, али он то одбија и они одлазе, док се Јелисавета опрашта од свог љубљеног мужа предосећајући да га види по последњи пут.

Након њиховог одласка, у тамницу стижу Вукашин и Арсојевић који од Јелисавете сазнају где су се они упутили и крећу за њима да их убију. Недалеко од Неродимља, Мирко се одмара са својим војницима којима се придружује Југ Богдан, кога је Угљеша ослободио, након чега се они упућују цару у сусрет. Марко и Урош застају да се одморе близу манастира свете Варнаве и Марко одлази по Милицу, док Урош остаје да спава. Из сна га буди сен његовог оца Душана која му саопштава да његова душа још увек лута светом и нема спокоја због убиства његовог оца. Душан наводи да је једини начин да нађе спокој да се за њега жртвује његов невини син Урош и да на тај начин спере очеву крв са његових руку. Сен приказује Урошу пропаст Србије који следи и захтева од њега да се одлучи да ли ће да помогне Србији или очевој души, на шта му се Урош заветује да ће умрети за њега. Сен одлази поручујући Урошу: „Збогом дакле, сине Уроше, збогом за кратко време. јер још данас гаси се слава Немањића у теби. Буди јунак!”

Урош прихвата своју судбину, након чега му се придружују Марко, Милица и Роксандра. Вукашин и Никола Арсојевић сустижу Уроша и Марка, и Вукашин испаљује стрелу говорећи: „Нема га више — моја је Србија!” Стрела погађа Уроша, а Вукашин и Арсојевић прилазе да провере да ли је Урош стварно умро. Марко креће на оца да освети свог цара и пријатеља, али га Урош зауставља и у самртном ропцу опрашта Вукашину који тек тада схвата шта је заправо учинио и у бесу вади мач из корица и убија Арсојевића који је својим сплеткарењем довео до Урошеве смрти.

Ликови

• Урош Немањић V — последњи цар српски
• Јелисавета — супруга његова
• Роксандра — мајка његова
• Вукашин — краљ српски
• Краљевић Марко — син његов
• Угљеша — брат Вукашинов
• Теодосије — намесник у манастиру
• Јеврем — духовник из намастира
• Плакида — сердар
• Милица — кћи Плакидина
• Теофил — певац дворски
• Југ Богдан — сердар
• Грбљановић Лазар — сердар
• Алтоман — сердар
• Бучин — сердар
• Мирко — сердар

• Вук Бранковић — сердар
• Жарко — сердар
• Прилап — сердар
• Војновић — сердар
• Гојко — сердар
• Арсојевић Никола — намесник Вукашина
• Стари војник
• Старац с народом
• Ловац намастирски
• Љубивој, војник
• Војници Миркови
• Сен Душанова тј. Душана Силног, оца Урошевог
• Први, други, трећи војник

Значајније поставе

Значајније поставе
Име лика	Народно позориште (1926)	Књажевско-српски театар (1964)	Југословенско драмско позориште (1967)	Центар за културну деконтаминацију (2001)
Урош Немањић V	Војислав Јовановић	Богољуб Динић	Миша Јанкетић	Слободан Бештић
Јелисавета	Надежда Ризнић	Мила Стојадиновић	Маја Димитријевић	Ана Маљевић
Роксандра	Теодора Арсеновић	Љиљана Савић	Љиљана Крстић
Вукашин	Душан Раденковић	Буда Јеремић	Љуба Тадић	Миодраг Кривокапић
Краљевић Марко	Добрица Милутиновић	Љубомир Ковачевић	Иван Јагодић	Александар Алач
Угљеша	Божа Николић	Немања Северински	Миодраг Радовановић
Теодосије	Михаило Миловановић	Марко Ољачић	Милан Ајваз
Јеврем	Сава Тодоровић	Петар Ненковић	Жарко Митровић
Плакида	Јован Антонијевић	Рајко Стојадиновић	Славко Симић
Милица	Марија Таборска	Љиљана Говедаровић	Марија Милутиновић
Теофил	Александар Трифуновић	Милорад Васиљевић	Карло Булић
Југ Богдан	Милорад Гавриловић	Света Васиљевић	Маријан Ловрић
Грбљановић Лазар	Милоје Достанић	Раде Михаиловић	Морис Леви
Алтоман	Велимир Бошковић	Бруно Раић	Иво Јакшић
Бучин	Драгољуб Сотировић		Јожа Рутић
Мирко	Раша Плаовић		Зоран Милосављевић
Војновић	Никола Гошић		Петар Словенски
Гојко	Милан Ајваз
Арсојевић Никола	Драгољуб Гошић	Миодраг Марић	Никола Симић	Љубивоје Тадић
Старац с народом	Марко Маринковић	Драгољуб Ненадовић
Љубивој, војник	Павле Богатинчевић		Танасије Узуновић
Сен Душанова				Љуба Тадић

Настанак

Писање и штампање манускрипта

Приче о издаји и смрти цара Стефана Уроша V Немањића од стране краља Вукашина Мрњавчевића протежу се уназад барем до Житија цара Уроша написане 1642. године од стране патријарха Пајсија Јањевца.^[3] Народна песма Смрт цара Уроша обрађује исту тему. Стефановић није био први који је у драмском делу обрадио тему смрти Стефана Уроша V Немањића. Пре њега, тему је обрадио Емануел Козачински у свом делу Трагедија сирјеч печалнаја повжт о смерти последњаго царја сербскаго Уроша Пјатаго, и о паденији сербскаго царства^[б] из 1733. године, које је касније прерадио архимандрит Јован Рајић.^[1][4] Упркос своје оригиналности, дела нису прихваћена од стране критичара. Јован Скерлић је о делу рекао: „Трагикомедија Козачинскога сама по себи није много вредела, и Рајић јој својим поправкама и прерадом није много помогао.”^[5][6]

Мера у којој је Стефановић био упознат са делом Козачинског и Рајића и ако и колико га је оно инспирисало је оспоравано. Као главну инспирацију Стефановића при раду на драми, историчари наводе дела Виљема Шекспира и Јохана Волфанга Гетеа, Готхолда Ефрајма Лесинга и Фридриха Шилера, као и српске епске народне песме и Рајићев историјски уџбеник — Историја разних словенских народа најпре Бугара, Хрвата и Срба.^[в][7][8]

Стефановић је рад на Смрти Уроша петог, последњег цара српског започео и окончао 1825. године, сам или уз помоћ својих вршњака Јована Рајића и Лазара Лазаревића^[9][10], са осамнаест година док је био студент друге године права у Пешти.^[11] По узору на рад Вука Караџића, Стефановић је текст драме написао по његовој језичкој реформи.^[12] Стефановић и његови вршњаци су представили трагедију управитељу цртачке школе, Атанасију Николићу, који је раније имао искуства са позоришним редитељством и који се понудио да режира представу.

Против представе се залагао митрополит карловачки Стеван Стратимировић који није желео да представа буде изведена због њеног негативног приказа православних калуђера у трећем чину. Стратимировић је испрва написао писмо Николићу са молбом да му овај пошаље манускрипт представе, намеривши да је запали, а потом се обратио намесништву у Будиму које је забранило представу двадесет и четири часа пре њене планиране премијере. Забрана је убрзо повучена због лобирања знаменитих новосадских грађана.^[13][14] Представа је изведена први пут за јавност 1826. године, док је први пут штампана 1840. године о трошку новосадског књижара Константина Каулиција у Будиму. Годину дана касније, дело је штампано на страницама „Сербског летописа” (данас „Летопис Матице српске”) под називом Урош, други цар серпски. Након тога, штампано је 1864. године у Београду под називом Смрт Уроша V.^[15]

Смрт Уроша V је Стефановићево једино довршено драмско дело. После рада на драми, Стефановић је искључиво објављивао родољубиве оде, између осталог три посвећене Вуку Стефановићу Караџићу, Доситеју Обрадовићу и свом учитељу Павлу Јосифу Шафарику. Друго драмско дело, Стефан Дечански, Стефановић је започео али није довршио пре своје смрти од сушице 1828. године; недовршени манускрипт се сматра изгубљеним.

Смрт Уроша V је након Стефановићеве смрти било махом заборављено. Жанром историјске трагедије су доминирали Јован Стерија Поповић и Матија Бан, а Стефановићево дело се играло све мање и мање. Интересовање за Стефана Стефановића и његову једину драму, обновио је крајем 19. века секретар Матице српске, др Милан Савић, који је о одлуци да пише о драми написао: „Ја сам то дело читао 1842. године, и како ми се онда као детету допало, остало ми је још данас у души.”^[16] Савић је за потребе свог рада „Наше драмско првенче” разговарао са Јованом Рајићем, а у каснијој допуни је интервјуисао Стефановићеву сестру, Софију Бокшан.^[17] Критички, Савић је о Смрти Уроша V написао: „[Оно] отвара ново доба које је такорећи поникло из самог себе. То је производ чистог одушевљења, песничког полета и прекаљеног родољубља. Што је у њему неспретности, иде на рачун тадашње струје, коју ни млади соко није могао стрести са својих крила.”^[18]

Након Савића, делом су се бавили и Јован Ђорђевић и Божидар Ковачевић. Ковачевић је о Смрти написао: „ваљда ниједна наша 'историјска' драма није тако сигурно конструисана као ова трагедија, у којој радња исходи логично једна из друге.”^[19]

Историја изведби

Деветнаести век

Представа је имала своју премијеру у Крајнеровом театру у Новом Саду, на јесен 1826. године током ферија (распуста), у режији Атанасија Николића.^[20][21][22] Николић је поред режије у представи тумачио улогу краља Вукашина, док је Стефановић тумачио улогу његовог сина, Марка Краљевића.^[23] Представа је била веома успешна код публике и до краја 1826. године, одиграна је још два пута.^[24] У својој целости, представа је трајала око пет и по сати, тако да је у већини њених изведаба била скраћена барем за половину.^[25]

Након Новог Сада, представа је први пут одиграна тек 1842. године, две године након објављивања драмског текста од стране Константина Каулиција. Представа је извођена у Ђумрукани у Београду у два наврата, шестог и двадесет и петог јануара 1842. године. Другој изведби, присуствовала је и књегиња Јулија Хуњади, жена кнеза Михаила Обреновића.^[26] У извештају за крагујевачке Новине србске, Павле А. Поповић пише: „И као што је ово дело сасвим Српске Историје и српске нарави чедо, и са каквим је савршенством и са како пуно осећања представљено, нема сумње, да ће оно, колико год пута се давало, свагда пун театар гледалаца напунити.”^[27]

Затим, представа је представљена у Великом Бечкереку 1843. године и у кратковечном позоришту у хотелу „Код Јелена” у Београду у фебруару 1848. године.^[28][29]

Двадесети век

Представа је затим одиграна 14. јануара 1926. године у Народном позоришту у Београду са музиком коју је компоновао Стеван Христић. Представу је режирао Михаило Исаиловић, док је текст драме редуковао Риста Одавић поводом стогодишњице српске драме.^[30][31] У рецензији за дневни лист „Време”, Станислав Винавер је написао: „Највећа слабост драме јесте крајње скучен слог, заморна понављања, сиромаштво језика. [...] Ни у једноме тренутку нема унутарње језичне убедљивости, оне речитости свакога човека у којој се налази потајна а јасно неиспољена убедљивост.” Винавер је окончао рецензију написавши: „Ово нека би био последњи пут да са српске позорнице у српској трагедији језик кркори шкргутом обичнога говора — где се по нека реч подвуче а на то се сведе сав рад на зрачењу и сјају, на боји и вапају мелодије.”^[32] О представи је у негативној рецензији за „Мисао”, Велимир Живојиновић написао: „Очигледно је да се г. Исаиловића ова драма — сем својим негативним особинама — није ни дотакла.” Живојиновић је критиковао режију, глуму (уз изузетак Михаила Миловановића и Милорада Гавриловића) и инсенацију, окончавши рецензију речима: „Све то — и много других ствари на којима не можемо да се задржавамо — учинило је да Стефановићево дело после стоте године свога трајања није изишло у заслуженој светлости пред публику. Незахвално потомство је прославило датум, али није прославило дело.”^[33]

Исте године, представа је играна у Српском народном позоришту у Новом Саду.^[34]

Након Другог светског рата, представа је први пут одиграна 1964. године у Књажевско-српском театру, а три године касније и у Југословенском драмском позоришту. Смрт Уроша V за Југословенско драмско позориште је режирао Мирослав Беловић, а музику компоновао Василије Мокрањац. Представа је имала своју премијеру 11. новембра 1967. године^[35] и била је критички и комерцијални успех. Мухарем Первић, критичар за дневни лист „Политику” је о представи рекао: „Беловић је готово потпуно успео да елиминише из представе младићку реторику и сладуњаве, идиличне акценте и тако сведе трагедију у оквире једног, егзистентног противуречја, на оно о чему се заиста ради”; док је о Миши Јанкетићу у улози Уроша Немањића рекао: „Као Урош Немањић V, последњи цар српски, Миша Јанкетић није имао нимало лак задатак. Он је ипак успео од Уроша да створи нешто више него жалостиван лик, уводећи га повремено и у воде истинског трагизма.”^[36] Милослав Мирковић је у рецензији за Експрес описао глуму Љубе Тадића у улози Вукашина као: „крваву и магбетовску неман”^[37] док је, у рецензији за Вечерње новости, Жарко Јовановић о Тадићу рекао да је: „[...] досегао до саме сржи једног менталитета и једне разисторије, демонстрирајући човека који се 'ђаволу предао а анђелу се молити не може.'”^[38] Владимир Стаменковић је за НИН написао да је представа: „у сваком погледу успела”.^[39] Представа се играла до октобра 1968. године.

Двадесет и први век

У новом миленијуму, представа је имала своју премијеру другог фебруара 2001. године у Центру за културну деконтаминацију под називом Смерт Уроша Петаго 2001. Представу је режирала и адаптирала Мира Ерцег док су улоге тумачили Слободан Бештић, Ана Маљевић, Миодраг Кривокапић, Александар Алач, Љубивоје Тадић и Љуба Тадић. Представа је одиграна и на 35. годишњем БИТЕФ-у^[40], 21. септембра 2001. године, где је добила највишу оцену француске теоретичарке позоришта Ан Иберсфелд.^[41] Реакција домаћих критичара је била мање позитивна. Иван Меденица је у рецензији за „Време” написао: „ Редитељка Мира Ерцег, суочена с јако тешким задатком, није успела да се избори за тематску усмереност и изоштрен концепт представе, па се зато препуштала неким претежно спољним захватима. Ако нека драстична решења у адаптацији текста, радикално скраћивање на пример, проналазе оправдање, онда нека друга не делују драмски функционално.”^[42]

Историјски контекст

Као историјски контекст, Стефановић је користио историјски уџбеник Јована Рајића — Историја разних словенских народа најпре Бугара, Хрвата и Срба, као и српске епске народне песме. Из епских песама, Стефановић је преузео имена Вратка Немањића (Југ Богдан), Марка Мрњавчевића (Марко Краљевић), царице-мајке Јелене Страцимировић (Роксандра) и царице Ане Бесараб (Јелисавета).

Време радње драме никад није изречено у самом тексту, и Стефановић у драми сажима читаву владавину цара Уроша. Иако се догађаји у радњи дешавају у кратком временском периоду, историјски догађаји на којима су базирани су удаљени годинама једни од других. Вукашинова победа над снагама Симеона Синише под Скадром, споменута у трећем чину, се одиграла 1358. године пре његовог савладарства са Урошем; Урошево крунисање Вукашина у другом чину се историјски десило 1365. године, а Урош је умро током 1371. године, након Маричке битке, која се не спомиње у представи.

Упркос народној традицији насталој након слома Српског царства, да је Вукашин Мрњавчевић убио Уроша Немањића да би владао Српским царством, данашњи историјски извори то недвосмислено оспоравају. Ипак, незадовољство рашке властеле Вукашином и његовом савладарењу са Урошем, које се јавља на самом почетку драме, је један од фактора који је довео коначног слома Српског царства. Сукоб између властеле је кулминирао битком на Косову 1369. године у којој је цар Урош отворено стао на страну рашке властеле која је у бици поражена. Лазар Хребељановић се повукао на самом почетку битке када му је постало јасно да су Вукашинове снаге надмоћније, док су снаге Уроша и Николе Алтомановића отпочеле бој. Током битке, њихове снаге су поражене, Никола је успео да се спасе, иако рањен, док је Урош краткотрајно пао у Вукашиново заробљеништво.

Никола Арсојевић је вероватно базиран на Николи Хрсојевићу, могућој историјској личности, који је једино споменут у делу Краљевство Словена, дубровачког аутора Мавра Орбина. За разлику од Арсојевића у драми, у којој га убија Вукашин, у Краљевству Словена, Хрсојевић, који је Вукашинов паж, убија Вукашина да би украо огрлицу коју је носио на врату.^[43] Слично, управник Охрида, Плакида је највероватније базиран или на Пладини из Краљевства Словена, кога Орбин поистовећује са Младеном, родоначелником лозе Бранковића; или на Гргуру Бранковићу који је око 1365. године напустио Охрид и повукао се у Дреницу, а чија супруга га је напустила да би живела са Марком Мрњавчевићем.

У драмску радњу је укључена и смрт Стефана Уроша III Дечанског који је под неразјашњеним околностима удављен у Звечанском Граду 1331. године, неколико месеци након што га је Душан заробио код Неродимља, збацио са власти и крунисао се. Иако се не зна са сигурношћу шта се догодило, у народној традицији се сматра да је Душан наредио очево убиство и да је то главни разлог због којег је он једини Немањић који није канонизован.

У делу се помиње и Душаново заузеће византијског Прилепа 1332. године, који је касније постао средиште Вукашинове државе.

Напомене

1. славеносрпски: Смертъ Уроша Петаго, последньгъ цара србскога. Ужасно-жалостна игра у петъ дьйствiя
2. Често скраћено на Траедокомедија то јест Трагикомедија
3. славеносрпски: Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ