НАТО бомбардовање Југославије
Ваздушни напади НАТО алијансе на Савезну Републику Југославију / From Wikipedia, the free encyclopedia
НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име: операција Савезничка сила (енгл. ); у САД: операција Племенити наковањ (енгл. );[18] у Србији познато и као НАТО агресија или погрешно Милосрдни анђео)[19] била је завршна фаза рата на Косову и Метохији, која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО после бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.
НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део рата на Косову и Метохији | |||||||||||
Дејствовање противваздухопловне одбране изнад Новог Сада | |||||||||||
| |||||||||||
Сукобљене стране | |||||||||||
Уступиле ваздушни простор | СР Југославија | ||||||||||
Команданти и вође | |||||||||||
Весли Кларк Џон В. Хендрикс[5] Џејмс О. Елис[6] |
Слободан Милошевић Павле Булатовић Драгољуб Ојданић Светозар Марјановић Спасоје Смиљанић Небојша Павковић Владимир Лазаревић | ||||||||||
Јачина | |||||||||||
Више од 1031 авиона[7]и 30 бродова и подморница[8] Оперативна група Хок |
114.000 војника 20.000 полицајаца 1270 борбених тенкова 825 борбених возила[6] 1400 артиљеријских оруђа 100 ракета земља-ваздух 14 савремених борбених авиона[9] | ||||||||||
Жртве и губици | |||||||||||
3 ловачка авиона уништена 2 хеликоптера уништена 46 беспилотних летелица уништено 3 ловачка авиона оштећена 2 војника погинула (пад неборбеног хеликоптера) 3 војника заробљена |
Министарство одбране Србије 2013: | ||||||||||
Процена : погинуло 489—528 цивила (60% на Косову и Метохији)[16] |
Државе чланице НАТО су пробале да добију одобрење од Савета безбедности Уједињених нација за војну интервенцију, али су се тиме успротивиле Кина и Русија, које су наговестиле да ће ставити вето на такву меру. Као резултат тога НАТО је започео акцију без одобрења УН, а као разлог је навео да је у питању хуманитарна интервенција. Повеља УН забрањује употребу силе осим у случају одлуке Савета безбедности или самоодбране од напада у складу са Главом при чему ни један ни други услов нису били испуњени у овом случају.[20] Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СР Југославији да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од тридесет до сто милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота званично није усаглашен. Незванично се процењује да је погинуло између 1200 и 4000 цивила и да је рањено више од 12.000 лица.[21] Током рата са Косова и Метохије је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су прекинути 10. јуна после потписивања војно-техничког споразума у Куманову о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом с тим да покрајина постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и другог неалбанског становништва. Рачунајући овај и протекле ратове током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи.[22]
Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. у Скупштини Косова једнострано прогласили независност Косова и Метохије од Србије што Србија и оквирно половина држава чланица УН не признају.
Процене о губицима НАТО веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила[23] док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио. Незваничне процене наводе знатно већи број (до око сто летелица различитих типова).[24]