Vladimir Nazor

Владимир Назор (30. свибња 1876. у Постирима на Брачу - 19. липња 1949.) је био хрватски пјесник, писац и политичар. Био је предсједник ЗАВНОХ-а током народноослободилачке борбе, а након рата први предсједник Народне Републике Хрватске.

Владимир Назор
Владимир Назор са народом у ослобођеном Сплиту новембра 1944.
1. Предсједник Предсједништва Народног сабора Хрватске Предсједник Президијума Сабора НРХ
Мандат 25. коловоза 1945. – 19. липња 1949.
Претходник	Дужност успостављена
Насљедник	Карло-Гашпар Мразовић
Предсједник ЗАВНОХ-а
Мандат 13. липња 1943. – 25. коловоза 1945.
Претходник	Дужност успостављена
Насљедник	Дужност укинута
Рођење	30. свибња 1876. Постира (Брач)
Смрт	19. липња 1949. Загреб
Политичка странка	нестраначка особа[1]
Вјера	ниједна (атеист)

Биографија

Пучку школу је завршио на отоку Брачу а гимназију у Сплиту. Студирао је природне знаности, математику и физику у Гразу и Загребу. Дипломирао је 1902. Предавао је хрватској гимназији у Задру, а од 1903. до 1918. године у Истри гдје је уједно и провео највише свог живота. Умировљен је 1933. године у Загребу као управитељ дјечијег дома. Прво дјело му је било Славенске легенде (1900.)

Године 1904. у Задру је објављено његово дјело Књига о хрватским краљевима, а у то вријеме почиње писати и Истарске приче. Коју годину касније објављује Велог Јожу (1908.) - дјело по којему ће се препознати Назорова проза, а које је он сам сматрао неуспјелим. Године 1916. објавио је неколико књига: Утва златокрила, Медвјед Брундо, Стоимена.

Период Краљевине

На изборима 1934. године, Назор се изјаснио за такозвану Јевтићеву листу, те су му неко вријеме затворени ступци свих новина, часописа и врата свих издавача. Недуго послије тога, 1939., објављује Пастира Лоду и Дедека Кајбумшчака.

У партизанима

Заједно у партизанима: Веселин Маслеша, Владимир Назор, Милован Ђилас и Павле Илић.

Иако у годинама и нарушеног здравља, Владимир Назор децембра године 1942. је с пјесником Иваном Гораном Ковачићем преко реке Купе прешао на партизанску слободну територију. Бекство из Загреба се одиграло тако што је Горан дошао код њега, пренео му да га партизане желе и упитао: "Бисте ли Ви к њима?" Назор је пристао и истог дана су кренули.^[2]

У чувеној Поруци Далматинцима из ожујка 1943, Назор овако описује своје разлоге:

"Побјегао сам из ропства и срамоте такозване Независне Државе Хрватске да се надишем овдје слободе и да се прожмем осјећајем националне части и људског достојанства ... Изложио сам се тврду начину живота ... али се човјек ослободио у мени тежине, добио нова крила, нашао циљ којему мора тежити у ове дане толико кобне не само за наш народ, него и за читаво човјечанство".^[3]

Одлазак Владимира Назора у партизане је имао огроман одјек, о томе је извијестио чак и Радио Лондон. Коча Поповић о томе пише:

»Седи Назор поред ватре, у воденици. У грађанском је оделу, гојзерицама и белим вуненим чарапама преко ногавица, шеширом са светлоцрвеном петрокраком. Висок, мршав, са дугачким а заобљеним гестовима, са нечим природно и ведро »гошпарским«. Свака реченица као стих. Чудан старац! Под најнеповољнијим околностима смогао је снаге да се определи, коначно, непоколебљиво. То није, очевидно, био резултат једног политичког размишљања, а тим путем не би никад ни стигао, скок би био сувише велик — него је учинио оно што је морао учинити, просто оно што му је налагало његово поштење, његово осећање одговорности, његово спонтано родољубље. ... Његово само присуство је један живи, речити доказ о праведности наше борбе.«^[4]

– Коча Поповић о Назору

Назор је почео водити дневник С партизанима, који се сматра једним од најупечатљивијих ратних дневника поред дневника Владимира Дедијера и Драгојла Дудића. Јануара 1943. је у запаљеном српском селу крај Вргинмоста написао једну од најпотреснијих песма о страдањима Срба „Мајка православна“.

Назор је са партизанима прошао тешке периоде борбе и глади, укључујући битке на Неретви и Сутјески.

У рату Назор је био предсједник Извршног одбора ЗАВНОХ-а. Послије рата објавио је и збирку Пјесме партизанске.

Послије рата

Након рата је био први предсједник хрватског Сабора.

Као новопримљени академик 1949. године је имао и свој посљедњи јавни наступ на којем је читао уломке из своје недовршене збирке У завичају. У педесет година плодног рада Назор је писао пјесме, приповијетке, приче за дјецу, путописе, романе, дневнике, расправе и преводио талијанске и њемачке пјеснике.

Дјела

Главни чланак: Дјела Владимира Назора

Насљеђе

Владимир Назор

Његовим именом је названа највећа награда у Републици Хрватској "Награда Владимир Назор" која се додјељује за најбоља умјетничка остварења на подручју књижевности, глазбе, филма, ликовних и примијењених умјетности, казалишне умјетности те архитектуре и урбанизма.