Албанија
држава у југоисточној Европи From Wikipedia, the free encyclopedia
Албанија (алб. ), званично Република Албанија (алб. ),[4] држава је у југоисточној Европи. Налази се на Балканском полуострву и излази на Јадранско и Јонско море. Граничи се са Црном Гором на северозападу, Србијом на североистоку, Северном Македонијом на истоку и Грчком на југу и југоистоку. Тирана је главни и највећи град државе, а следе је Драч, Валона и Скадар.
| Република Албанија | |
|---|---|
 | |
| Главни град (и највећи) | Тирана 41° 19′ N 19° 49′ E |
| Службени језик | албански |
| Остали језици у употреби | |
| Владавина | |
| Облик државе | унитарна парламентарна република |
| — Председник | Бајрам Бегај |
| — Председник Владе | Еди Рама |
| — Председник Парламента | Елиса Спиропали |
| Законодавна власт | Парламент |
| Историја | |
| Стварање | |
| — Кнежевина Арбанон | 1190. |
| — Краљевина Албанија | фебруар 1272. |
| — Кнежевина Албанија | 1369. |
| — Љешка лига | 2. март 1444. |
| — Проглашење незавиности | 28. новембар 1912. |
| — Кнежевина Албанија | 29. јул 1913. |
| — Албанска република | 31. јануар 1925. |
| — Краљевина Албанија | 1. септембар 1928. |
| — НР Албанија | 10. јануар 1946. |
| — Пад комунизма | 29. април 1991. |
| Географија | |
| Површина | |
| — укупно | 28.748 km2 (140) |
| — вода (%) | 4,7 |
| Становништво | |
| — 2023. |  2.402.113[1] (139) |
| — густина | 83,5 ст./km2 (119) |
| Економија | |
| БДП / ПКМ | ≈ 2024. |
| — укупно |  59,099 млрд. $[2] (118) |
| — по становнику | 20.739 $[2] (83) |
| ИХР (2022) | 0,789[3] (74) — висок |
| Валута | албански лек |
| — код валуте | |
| Остале информације | |
| Временска зона | +1 () UTC +2 () |
| Интернет домен | |
| Позивни број | +355 |
У античко доба Илири су насељавали северне и средишње крајеве Албаније, уз антички Епир на југу. Неколико важних древних грчких колонија је такође основано на обали. Краљевина Илирија са седиштем у данашњој Албанији била је доминантна сила пре успона Македоније.[5] У 2. веку пре нове ере област је припојена Римској републици, а након поделе Римског царства постала је део Византије. Прва позната албанска аутономна кнежевина — Арбанон — настала је у 12. веку. Краљевина Албанија, Кнежевина Албанија и Млетачка Албанија су формиране између 13. и 15. века у различитим деловима земље, заједно са другим албанским кнежевинама и политичким субјектима. Крајем 15. века Албанија је постала део Османског царства све до 1912. године, када је модерна албанска држава прогласила независност. Италија је 1939. извршила инвазију на Краљевину Албанију, која је постала Велика Албанија, а потом протекторат Нацистичке Немачке током Другог светског рата.[6] Након рата формирана је Народна Република Албанија, која је трајала све до револуција 1991. које су завршене падом комунизма у Албанији и успостављањем данашње Републике Албаније.
Од своје независности 1912. године, Албанија је прошла кроз разнолику политичку еволуцију, прелазећи из монархије у комунистички режим пре него што је постала суверена парламентарна уставна република. Управљана Уставом који даје приоритет подели власти, политичку структуру чине Парламент, председник, председник владе и хијерархија судова. Албанија је земља у развоју са привредом изнад средњег дохотка коју покреће услужни сектор, при чему производња и туризам такође играју значајну улогу.[7] Прошла је кроз транзицију након пада комунизма, прелазећи са централизованог планирања на усвајање отворене тржишне привреде.[8] Грађани Албаније имају универзалну здравствену заштиту и право на бесплатно основно и средње образовање.
Албанија вероватно долази од античког праиндоевропског корена , што значи „бело“. Од овог корена можда потиче и име Албион, старо име за Британију (и данас је надимак за Енглеску Горди Албион). Алтернативно порекло може бити исто као и за име Алпи, али етимологија овог назива није дефинитивно утврђена.
Први пут се реч појављује као име илирског племена у данашњој северној-централној Албанији, 130. године у Птолемејевом раду. Албанополис од Албана () је место које се налази на Птолемејевој мапи, и на древном породичном епитафу у Шкупију, који се идентификује са Згердеш () брдском тврђавом близу Крује у северној Албанији. Арбанон је вероватније име округа — могуће је да се ради о равници Мат — него име одређеног места. Индикација покрета са виших надморских висина у много ранијем периоду је детектована у дистрибуцији географских имена која се завршавају са -еш које изгледа да је проистекло из латинског -енизис или -езис, између Шкумбина и Мата, са концентрацијом између Елбасана и Крује.
Термин Албанои се можда полако ширио на друга илирска племена док његова употреба није постала уобичајена међу свим Албанцима. Судећи према албанском научнику Фаика беј Конице (), израз „Албанија“ није у потпуности заменио „Илирију“ до краја четрнаестог века. Реч „Алба“ или „Арба“ је изгледа повезана са градом Арба (данас Раб, Хрватска), који је у преисторијским периодима био насељен полу-илирским Либурнијцима, први пут поменутим 360. п. н. е.[9]
Око хиљаду година касније, неки византијски писци су користили изразе „Албанон„ и „Арбанон“ да означе регион Крује. У 13. веку, имена „Албанија“ и „Албанежани“ (““) су означавала целу земљу и све становништво како је показано у радовима многих старих албанских писаца, као што су Буди, Бланко и Богдано. Први пут се чуло за Албанце у њиховој земљи као за Арбаните од Арбанона у списима Ане Комнине () о невољама које су у региону узроковали Нормани током владавине њеног оца, Алексеја I Комнина (1081—1118). У Историји написаној 1079—1080, византијски историчар Михаило Аталијат је дао назнаке о Албаноима који су узели удела у побуни против Константинопоља 1043, и о Арбанитаима као поданицима војводе Дирахијума. Итало-Албанци и албанске мањине које су још присутне у Грчкој су кроз историју биле познате под различитим именима: .[10][11]
Готово да нема сумње да је корен алб- или арб- старији од шћип- (), од којег потиче данашње име државе — Шћиперија (), име које се појављује само у време турских инвазија. Албанско име земље, Шћиперија, настало је од глагола "shqipoj" (срп. говорити разговетно, разумно).[12] Тврдња да назив „Шћиперија“ () значи „земља орлова“ (орао- алб. shqiponjë, shqiponja) представља популарну интерпретацију имена и нема никакво научно објашњење.[13]
Положај
Албанија је дефинисана на површини од 28.748 km² и налази се на Балканском полуострву у јужној и југоисточној Европи. Граничи се са Црном Гором на северозападу, Србијом на североистоку, Републиком Македонијом на истоку и Грчком на југоистоку и југу.[14] Њена обала је усмерена на Јадранско море на северозападу и Јонско море на југозападу у Средоземном мору.
Земља се налази углавном између географских ширина 42° и 39° и дужине 21° и 19°. Најсевернија тачка је Вермош на 42° 35' 34" северне географске ширине; најјужнија је Кониспољ на 39° 40' 0" северне географске ширине; најзападнија тачка је острво Сазан на 19° 16' 50" источне географске дужине, а најисточнија је Врбник на 21° 1' 26" источне географске дужине.[15] Највиша тачка земље је планина Кораб на 2.764 метра изнад Јадрана. Најнижа тачка је Јадранско море на 0 m. Удаљеност од истока до запада је само 148 km, док је од севера до југа око 340 km.
За малу земљу, већи део Албаније се уздиже у планине и брда која се протежу у различитим смеровима дуж целе земље. Најраспрострањенији планински ланци су Проклетије на северу, планине Кораб на истоку, планине Пинд на југоистоку, планине Цераунијан на југозападу и планине Скандербег у центру.
Једна од најзначајнијих карактеристика земље је присуство бројних значајних језера. Скадарско језеро је највеће језеро у јужној Европи и налази се на северозападу.[16] На југоистоку се уздиже Охридско језеро које је једно од најстаријих континуирано постојећих језера на свету.[17][18] Још јужније простиру се Велико и Мало Преспанско језеро које спадају у највише позиционирана језера на Балкану.
Реке настају углавном на истоку Албаније и испуштају се у Јадранско море на западу. Најдужа река у земљи, мерена од ушћа до извора, вероватно је Дрим који почиње на ушћу своја два извора, Црног и Белог Дрима. Иако је посебно забрињавајуће, Војуша представља један од последњих недирнутих великих речних система у Европи.
Геологија и рељеф
Планинско подручје заузима око 70% површине Албаније. Остатак чине алувијалне равни, које сезонски примају падавине, тако да пролазе кроз сушни и плављени период. Већи део земљишта у равницама је лошег квалитета. Уместо да нуде олакшање од тешког планинског терена у унутрашњости, равнице су често нељубазне као и планине. Добра земља и редовне, поудане падавине могу се наћи у речним долинама планинских река и у области језера, дуж источне границе државе, као и у уском опсегу благо плоднијег земљишта између приморских равница и унутрашњих планина.
На крајњем северу, Албански Алпи[19] су планине у Албанији које представљају продужетак Проклетија или конкретније црногорског кречњачког платоа.[20] Реке у овом делу имају стрме падине и дубоке, али обрадиве спратовне долине. Генерално непловне, реке више ометају него што омогућавају кретање у овом региону. Путеви су ретки и сиромашни. У недостатку интерних комуникација и спољашњих контаката, племенска друштва цветала су у овим периодима вековима. Тек после Другог светског рата учињени су напори да се људи из разних области уједине у јединствени албански национални живот.
Низак приобални појас простире се од северне границе државе па на југу до околине Валоне, на укупној дужини од 476 km.[21] У просеку, задире мање од 16 km у копно, али је у области Елбасана, у централној Албанији, приобални појас широк око 50 km. У свом природном стању, обалски појас карактерише прочишћена вегетација, која варира од оскудне до густе. Постоје велике површине под мочварама и других еродираних, пустињских предела. У пределима где надморска висина благо расте — у подножју централних висоравни — земљиште је врло обрадиво. Оно се наводњава у свим областима у којима је то могуће.
Источно од низија простиру се централне висоравни, зване Чемерника - област углавном умерених висина, између 305 и 915 m надморске висине, са неколико тачака вишим од 1.520 m. Померања тла на западном рубу централних висоравни изазива честе, а повремено и јаке земљотресе.
Планине источно од појаса серпентинита су највише у Албанији, са преко 2.754 m надморске висине у венцу планине Кораб.[22] Заједно са Проклетијама и појасом серпентинита, источне висоравни су неравније и недоступније од било код другог дела Балканског полуострва.
Воде
Све реке у Албанији припадају сливу Јадранског мора, а највећи речни сливови на тлу Албаније су слив Дрима, Војуше, Семени, Шкумбе и слив реке Маће.
Готово све падавине које се излуче на тлу Албаније одлазе у реке које одводе воду до мора, без напуштања земље. На северу, само један мали поток напушта Албанију. На југу, још мањи поточић одводи воду у Грчку. Због топографске поделе територије на истоку Албаније са својим суседима, велика количина воде из других земаља протиче кроз Албанију. Велики део слива Белог Дрима смештен је у Метохији и пролази североисточном границом Албаније.[23] Три језера на истоку, које Албанија дели са својим суседима, као и реке које утичу у њих, отичу у Црни Дрим. Подела слива на југу је таква да он продире 75 km на територију Грчке у једном тренутку. Неке приоке реке Вјосе извиру у овом региону.
Са изузетком Црног Дрима, који тече североисточне границе, а потом скреће на запад према мору,[24][25] већина река у Албанији мање-више директно тече на запад ка обали. У процесу отицања, ове реке пре пролазе кроз гребене него што их обилазе. Стрмоглав пад са великих висина, као и веома неправилан сезонски изглед токова карактеристике су свих токова у земљи и оне смањују економску вредност токова река. Оне еродирају планине и таложе седименте који формирају долине, а потом настављају да их повећавају, а изливају се када се јаве локалне падавине. Када је време топло, а земљиште суво и захтева наводњавање, реке су обично суве. Њихова снага, када су богате водом, чини их тешким за контролисање, па су због тога и непловне. Изузетак представља река Бојана. Она је прокопана у делу између Скадарског језера и Јадранског мора, тако да се њоме може пловити малим бродовима. За разлику од планинских делова у којима је ток реке веома брз, у равницама реке стално мењају своја корита доносећи речни материјал, стварајући тако “отпад” од земљишта које носе са собом.
Дрим је река са највећим и најконстантнијим током. Храњена снегом са планина на северу и истоку, као и равномерним падавинама на овом простору, њен ток, за разлику од већине албанских река, нема велике варијације. Највеће сезонске варијације које се могу јавити у протоку ове реке могу да достигну једну трећину њеног укупног протока. Целом својом дужином од око 282 km, она има слив површине 5.957 km² у Албанији. Она такође прихвата воду из косовског слива, као и из језера на истоку земље, што њен слив повећава на 15.540 km².[26]
Клима
_in_the_Albanian_Alps.jpg)
Клима у земљи је изузетно променљива и разнолика због разлика у географској ширини, дужини и надморској висини.[27] Албанија има претежно медитеранску и континенталну климу, са четири различита годишња доба. Дефинисано Кепеновом класификацијом, обухвата пет главних климатских типова у распону од медитеранског и суптропског у западној половини до океанског, континенталног и субарктичког у источној половини Албаније.
Најтоплија подручја земље одмах су смештена дуж обале Јадранског и Јонског мора. Најхладније области се налазе унутар северних и источних висоравни.[28] Средња месечна температура се креће између -1 °C зими до 21,8 °C лети. Највиша температура од 43,9 °C забележена је у Кучову 18. јула 1973. Најнижа температура од −29 °C регистрована је у селу Штиле, Либражд, 9. јануара 2017.[29]
Падавине се природно разликују од сезоне до сезоне и из године у годину. Земља прима већину падавина у зимским месецима, а мање у летњим месецима. Просечна количина падавина је око 1485 милиметара. Просечна годишња количина падавина креће се између 600 милиметара и 3.000 милиметара у зависности од географске локације. Северозападне и југоисточне висоравни примају интензивнију количину падавина, док североисточне и југозападне висоравни, као и западне низије, мање количине падавина.[28]
Проклетије на крајњем северу земље сматрају се међу највлажнијим регионима Европе, где годишње падне најмање 3.100 mm кише.[28] Експедиција са Универзитета Колорадо открила је четири глечера унутар ових планина на релативно малој надморској висини од 2.000 метара, што је изузетно ретко за такву јужну географску ширину.[30] Снежне падавине се често јављају зими у планинским пределима земље, посебно на планинама на северу и истоку, укључујући Проклетије и планине Кораб. Снег такође пада на приобална подручја на југозападу скоро сваке зиме, као на пример у Цераунским планинама, где може да лежи и после марта.
Флора и фауна
.jpg)
Као жариште биодиверзитета, Албанија поседује изузетно богат и контрастан биодиверзитет због свог географског положаја у центру Средоземног мора и велике разноликости у његовим климатским, геолошким и хидролошким условима. Због удаљености, планине и брда Албаније су обдарени шумама, дрвећем и травама које су неопходне за животе великог броја животиња, између осталог и за две од најугроженијих врста у земљи, риса и мрког медведа, као и дивља мачка, сиви вук, црвена лисица, златни шакал, египатски суп и сури орао, који чине националну животињу земље.
Ушћа, мочваре и језера су изузетно важни за великог фламинга, малог корморана и изузетно ретку и можда најиконичнију птицу земље, далматинског пеликана. Од посебног значаја су медитеранска медведица, главата морска корњача и зелена морска корњача које се гнезде у приобалним водама и обалама земље.
У погледу фитогеографије, Албанија је део Бореалног краљевства и простире се посебно у оквиру Илирске провинције Циркумбореалног и Медитеранског региона. Њена територија се може поделити на четири копнена екорегиона Палеарктичког царства и то у оквиру илирских листопадних шума, балканских мешовитих шума, мешовитих шума Пинда и мешовитих шума Динарских планина.[31]
У Албанији се може наћи приближно 3.500 различитих врста биљака што се углавном односи на медитерански и евроазијски карактер. Земља одржава живу традицију биљних и медицинских пракси. Најмање 300 биљака које расту локално користи се за припрему биља и лекова.[32] Дрвеће у шумама углавном чине јела, храст, буква и бор.
Заштићена подручја
.jpg)
Заштићена подручја Албаније су подручја која је одредила и којима управља албанска влада. Постоји 15 националних паркова, 4 рамсарска подручја, 1 резерват биосфере и 786 других врста резервата. Албанија има петнаест званично одређених националних паркова раштрканих по својој територији. Окружени бројним планинама које су високе преко две хиљаде метара, Национални парк долина Валбоне и Национални парк Тет покривају комбиновану територију од 106,3 квадратних километара унутар кршевитих Проклетија у северној Албанији. Национални парк Шебеник-Јабланица и Национални парк Преспана штите планински пејзаж источне Албаније, као и делове Великог и Малог Преспанског језера у земљи. Национални парк Дивјаке-Караваста се простире дуж централне албанске обале Јадранског мора и поседује једну од највећих лагуна у Средоземном мору, лагуну Караваста.
Цераунијанске планине у јужној Албанији, које се уздижу непосредно дуж албанске обале Јонског мора, карактеришу топографску слику Националног парка Љогара и настављају се на полуострво Карабурун у оквиру Морског парка Карабурун-Сазан. Даље на југ простире се Национални парк Бутринт на полуострву које је окружено језером Бутринт и каналом Вивари на источној половини Крфског мореуза. Национални парк Дајти опремљен је жичаром и стазама до неких спектакуларних пејзажа је популарно уточиште у главном граду Тирани. Године 2023. Вјоса је проглашена првим националним парком дивљих река у Европи, чинећи једну од отприлике једне трећине највећих светских река које су и даље слободне од људских препрека.
Проблеми са животном средином
Питања животне средине у Албанији укључују загађење ваздуха и воде, климатске промене, управљање отпадом, губитак биодиверзитета и очување природе. Предвиђа се да ће климатске промене имати озбиљне последице на услове живота у Албанији. Земља је препозната као рањива на утицаје климатских промена, рангирана на 80. место међу 181 земљом у Глобалном индексу адаптације Нотр Дам из 2019. године. Фактори који објашњавају рањивост земље на ризике од климатских промена укључују геолошке и хидролошке опасности, укључујући земљотресе, поплаве, пожаре, клизишта, бујичне кише, речну и обалну ерозију.
Као потписница Протокола из Кјота и Париског споразума, Албанија је посвећена смањењу емисија гасова стаклене баште за 45% и постизању неутралности угљеника до 2050. године, што ће, заједно са националним политикама, помоћи да се ублаже утицаји климатских промена. Земља има умерене и побољшане перформансе у Индексу еколошких перформанси са укупним рангом од 62 од 180 земаља у 2020. години. Међутим, ранг Албаније је опао од њеног највишег пласмана на 15. месту у Индексу еколошког учинка из 2012. године. У 2019. години, Албанија је имала средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа од 6,77 од 10, што је рангира на 64. место у свету од 172 земље.
На просторима данашње Албаније, људска активност је присутна од почетка људске историје. Најраније становништво је вероватно било пре-Индо-Европске популације, која је настањивала већи део медитеранске обале. Ипак, њихови физички остаци су оскудни и концентрисани само у приобалном региону. Ускоро су ове прве становнике заменила прахеленска племена, која су постепено заузимала данашњу Грчку, јужну Македонију и јужни део данашње Албаније. Ови процеси су вршени у другом миленијуму старе ере, и нису утицали на северну или централну Албанију, зону која је у то време представљала слику политичког вакуума (што је у суштини историјски парадокс).
Илири су релативно касно дошли на Балкан. Мада се њихово присуство може пратити до 900. п. н. е., њихова политичка структура је формулисана у 7. и 6. веку пре нове ере. Вешти у обради метала и жестоки ратници, Илири су формирали ратничка краљевства која су се међусобно борила кроз целу њихову историју. Само током шестог века пре нове ере су Илири организовали значајне нападе на своје прве комшије, грчко краљевство Молосои у северном Епиру (данас јужна Албанија), Македонско краљевство и краљевство Пајонија (данас у северној Македонији). Вероватно је њихов највећи успех било убиство Пердицаса III, краља Македоније. На илирску несрећу, Пердицаса је наследио Филип II, отац Александра Великог, који је ефикасно прекинуо илирску агресију.
На илирску културу је утицала грчко-македонска култура. На простору Албаније се налазило и неколико античких грчких колонија.
Простор данашње Албаније касније је ушао у састав Римског и касније Византинског царства.
Средњи век
Римско царство је подељено 395. године након смрти Теодосија I на Источно и Западно римско царство делом због све већег притиска претњи током варварских инвазија. Од 6. до 7. века, Словени су прешли Дунав и у великој мери апсорбовали староседеоце Старе Грке, Илире и Трачане на Балкану; тако се Илири последњи пут помињу у историјским записима у 7. веку.[33]
У 11. веку, Велики раскол је формализовао прекид општења између Источне православне и Западне католичке цркве који се у Албанији огледа кроз појаву католичког севера и православног југа. Албанци су насељавали западно од Окридског језера и горњу долину реке Шкумбе и основали кнежевину Арбанон 1190. године под вођством Прогона од Крује.[34] Краљевство су наследили његови синови Ђин и Димитри.
Након смрти Димитера, територија је дошла под власт албанско-грчког Грегорија Камонаса, а потом под Голема од Крује. У 13. веку кнежевина је распуштена. Арбанон се сматра првом скицом албанске државе, која је задржала полуаутономни статус као западни крај Византијског царства, под византијским Дукајем из Епира или Ласкаридима из Никеје.[35]
Крајем 12. и почетком 13. века Срби и Млечани су почели да заузимају територију. Етногенеза Албанаца је неизвесна;[36] међутим, прво неоспорно помињање Албанаца датира у историјским записима из 1079. или 1080. године у делу Михаела Аталиатеса, који наводи да су Албанци учествовали у побуни против Цариграда.[37] У овом тренутку Албанци су били потпуно христијанизовани.
Неколико година након распада Арбанона, Карло Анжујски је закључио споразум са албанским владарима, обећавајући да ће заштитити њих и њихове древне слободе. Године 1272. основао је Краљевину Албанију и освојио крајеве од Епирске деспотовине. Краљевина је полагала право на целу територију централне Албаније од Дирахија дуж обале Јадранског мора до Бутринта. Католичка политичка структура била је основа за папске планове ширења католичанства на Балканском полуострву. Овај план је такође наишао на подршку Јелене Анжујске, рођаке Карла Анжујског. Током њене владавине подигнуто је око 30 католичких цркава и манастира углавном у северној Албанији. Унутрашње борбе за власт унутар Византијског царства у 14. веку омогућиле су најмоћнијем српском средњовековном владару Стефану Душану да успостави царство које је обухватало целу Албанију осим Драча. Године 1367. разни албански владари оснивају деспотовину Арту. За то време створено је неколико албанских кнежевина, посебно Кнежевина Албанија, Кнежевина Кастриоти, кнежевина Берат и Кнежевина Дукађини. У првој половини 15. века, Османско царство је извршило инвазију на већи део Албаније, а под Скендербегом је као владаром одржана Љешка лига, који је постао национални херој албанске средњовековне историје.
Нови век
Док је још увек трајао Први балкански рат у Валони је 28. новембра 1912. декларисана независност Албаније која није била међународно призната. Потписивањем Лондонског мира 30. маја 1913, великим силама је поверена одлука о статусу дела дотадашње територије Османског царства који практично обухвата територију данашње Албаније. Шест великих сила су на основу тога 29. јула 1913. формирале нову државу Кнежевину Албанију, детаљније одредиле њене границе и именовале првог кнеза, немачког племића Вилхелма од Вида.
Убрзо по избијању Првог светског рата, кнез Вилхелм од Вида је 3. септембра 1914. напустио Албанију чиме је власт Кнежевине Албаније престала да постоји а у Албанији је завладало безвлашће. Почетком октобра Есад-паша Топтани се вратио преко Србије у Албанију и уз подршку Србије почетком октобра 1914. прогласио нову албанску државу Албански Исламски Емират. Део великих сила, припадница Антанте, је прекршио одредбе Лондонског мира и у циљу привлачења Италије у свој блок и њеног увлачења у рат са централним силама тајним Лондонским пактом од 26. априла 1915. промениле територијални статус и границе Албаније и доделиле луке Сасено и Валону Италији (Италија их је већ била окупирала 30. октобра и 26. децембра 1914)[38] и притом образовале малу албанску државу под италијанским протекторатом. Одредбама тајног Лондонског пакта су Француска и Уједињено Краљевство задржале право да затраже деобу Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке чему се Италија не би противила. Србији и Црној Гори је овим уговором додељена албанска обала до ушћа Дрима.[39] Када је Аустроугарска, после победе над Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором, почела заузимање територије Албаније, Есад-паша Топтани је у име Албанског Исламског Емирата објавио рат централним силама. Аустроугарска је у јануару 1916. окупирала Албанију због чега је Есад-паша био присиљен да напусти земљу. Француска је потом у јуну 1916. извршила заузимање региона око града Корча на југоистоку Албаније и прогласила Републику Корча под својом контролом.[40]
По завршетку Првог светског рата је била организована мировна конференција у Паризу. На овој конференцији је био присутан и Есад-паша под окриљем делегације Краљевине СХС и као представник Албаније на мировној конференцији је поднео меморандум о Албанији крајем априла 1919. године. У Паризу је тада одређени број његових присталица конституисао националну скупштину и формирао Краљевину Албанију, крунишући Есад-пашу за краља. Есад-паша Топтани је убијен у атентату 13. јуна 1920. године када је излазио из Хотела Континентал у улици Кастиљоне у Паризу, са намером да крене на пут у Албанију на своју краљевску инаугурацију. Убица је идентификован као Авни Рустеми.
Од 1928. на даље, земљом је владао Зог I од Албаније до италијанске инвазије Албаније 1939, када је Албанија постала марионетска држава Италије.
За време Другог светског рата, албански фашисти су енергично помагали Италијанима у њиховој инвазији на Грчку (октобар 1940) и чак учествовали у (мада у врло малом броју) у муслиманским формацијама које су помагале немачким СС трупама у репресији над југословенским и албанским покретима отпора.
Комунисти су преузели власт након рата у новембру 1944, под вођом покрета отпора, Енвера Хоџе. Од 1945. до 1990, Албанија је имала једну од најрепресивнијих власти у Европи. Комунистичка партија је формирана 1941. Сви који су јој се противили су били елиминисани. Енвер Хоџа је дошао на чело партије. Током више деценија његове доминације, Хоџа је стварао и уништавао односе са Београдом, Москвом и Кином, увек по својим личним интересима. Земља је била изолована, прво од стране запада (западна Европа, Канада, САД) а касније чак и од комунистичког истока.
Године 1985, Енвер Хоџа је умро, и Рамиз Алија је дошао на његово место. Алија је прво покушао да прати Хоџине кораке, али се источна Европа већ мењала: Михаил Горбачов се појавио на сцени Совјетског Савеза са новом политиком (гласност и перестројка). Тоталитарни режим је био под притиском САД и Европе и мржњом сопственог народа. Потписао је Хелсиншки споразум (који су остале земље потписале 1975) који обавезује на поштовање неких људских права. Такође је дозволио плурализам, и иако је његова партија победила на изборима 1991. године, било је јасно да се промене не могу зауставити. 1992. на општим изборима је победила Демократска странка Албаније са 62% гласова.
На општим изборима у јуну 1996, Демократска странка Албаније је покушала да освоји апсолутну већину и манипулисала је резултатима избора. 1997. пирамидалне преваре су уздрмале целу владу, и почели су немири. Многе градове су контролисале наоружане банде и групе грађана. Ова анархистичка побуна је узроковала да социјалистичка партија победи на превременим изборима 1997.
Од 1990. Албанија је оријентисана према западу. Примљена је у Савет Европе и у НАТО. Албанска радна снага је наставила да емигрира у Грчку, Италију, Европу и Северну Америку. Корупција у власти је постајала све очигледнија. Политичари нису испуњавали наде народа у брзу и не превише болну транзицију.
Еди Рама, премијер Албаније.
Албанија је парламентарна уставна република и суверена држава чија политика функционише у оквиру постављеном у уставу у коме председник функционише као шеф државе, а премијер као шеф владе. Суверенитет припада албанском народу и врши га албански народ преко својих представника или директно.
Влада се заснива на подели и балансирању власти између законодавне, судске и извршне власти. Законодавну власт има парламент и бира се сваке четири године по систему пропорционалне заступљености албанског народа на партијским листама на основу слободног, једнаког, општег и периодичног бирачког права тајним гласањем.
Грађанско право, кодификовано и засновано на Наполеоновом кодексу, подељено је између судова са редовном грађанском и кривичном надлежношћу и управних судова. Судску власт имају Врховни суд, Уставни суд, Апелациони суд и Управни суд. Спровођење закона у земљи првенствено је у надлежности албанске полиције, главне и највеће државне агенције за спровођење закона. Обавља скоро све опште полицијске дужности, укључујући кривичну истрагу, патролну активност, саобраћајну полицију и граничну контролу.
Извршну власт врше председник и премијер, при чему је овлашћење председника веома ограничено. Председник је главнокомандујући војске и представник јединства албанског народа. Мандат председника зависи од поверења парламента и бира га парламент на петогодишњи мандат већином од три петине свих чланова. Премијер, кога именује председник и одобрава парламент, овлашћен је да конституише владу. Кабинет се састоји првенствено од премијера, укључујући његове заменике и министре.
Спољни послови
У времену од краја комунизма и изолационизма, Албанија је проширила своје одговорности и положај у континенталним и међународним пословима, развијајући и успостављајући пријатељске односе са другим земљама широм света. Спољнополитички приоритети земље су приступање Европској унији (ЕУ), међународно признање Косова и протеривање чамских Албанаца, као и помоћ и заштита права Албанаца на Косову, Црној Гори, Северној Македонији, Грчкој, Србији, Италији и дијаспори.
Албански политичари су сматрали да је пријем Албаније у Северноатлантски пакт (НАТО) значајна амбиција спољне политике земље. Земља је била у великој мери ангажована у НАТО-у и задржала је своју позицију фактора стабилности и снажног савезника Сједињених Држава и Европске уније (ЕУ) у региону Балкана. Албанија одржава чврсте везе са Сједињеним Државама све након што су подржавале независност и демократију Албаније. До данас су обе земље потписале низ споразума. Албанија је 2007. године радосно дочекала Џорџа В. Буша који је постао први председник Сједињених Држава који је икада посетио ову земљу.
Албанија је активна чланица Уједињених нација од 1955. године. Земља је постала члан Економског и социјалног савета Уједињених нација од 2005. до 2007. као и 2012. године. Био је потпредседник ЕЦОСОЦ-а 2006. и 2013. године. Такође се 2014. придружила Савету за људска права Уједињених нација од 2015. до 2017. године и изабрана је за потпредседника 2015. године. Албанија је пуноправни члан бројних међународних организација, укључујући Савет Европе, Међународну организацију за миграције, Светску здравствену организацију, Унију за Медитеран, Организацију исламске сарадње, Организацију за европску безбедност и сарадњу, Међународни монетарни фонд, Светску трговинску организацију и Франкофонију.
Војска
Оружане снаге Албаније се састоје од копнених, ваздушних и поморских снага и чине војне и паравојне снаге земље. Њих предводи главнокомандујући под надзором Министарства одбране и председник као врховни командант током рата, међутим, у време мира њихова овлашћења се врше преко премијера и министра одбране.
Основна сврха оружаних снага Албаније је одбрана независности, суверенитета и територијалног интегритета земље, као и учешће у хуманитарним, борбеним, неборбеним и операцијама подршке миру. Служење војног рока је добровољно од 2010. године са 19 година као законски минимум за служење дужности.
Албанија се обавезала да ће повећати учешће у мултинационалним операцијама. Од пада комунизма, земља је учествовала у шест међународних мисија, али је учествовала у само једној мисији Уједињених нација у Грузији, где је послала 3 војна посматрача. Од фебруара 2008. године, Албанија званично учествује у НАТО-овој операцији Ацтиве Ендеавор у Средоземном мору. Позвана је да се придружи НАТО-у 3. априла 2008. године, а пуноправна чланица је постала 2. априла 2009. године.
Албанија је смањила број активних војника са 65.000 у 1988. на 14.500 у 2009. години. Војска се сада углавном састоји од мале флоте авиона и поморских пловила. Деведесетих година 20. века, земља је уклонила огромне количине застарелог хардвера из Кине, као што су тенкови и САМ системи. Повећање војног буџета био је један од најважнијих услова за интеграцију у НАТО. Војна потрошња је генерално ниска. Од 1996. војна потрошња је процењена на 1,5% БДП-а земље, да би 2009. достигла врхунац од 2% и поново пала на 1,5%.
Административна подела
Албанија је дефинисана у оквиру територијалне површине од 28.748 километара квадратних на Балканском полуострву. Неформално је подељена на три региона, северни, централни и јужни регион. Од проглашења независности 1912. године, Албанија је реформисала своју унутрашњу организацију 21 пут. Тренутно, примарне административне јединице су дванаест конститутивних округа, који имају једнак статус према закону. Окрузи су раније коришћени током 1950-их и поново су створени 31. јула 2000. како би се ујединило 36 округа тог времена. Највећи округ у Албанији по броју становника је округ Тирана са преко 800.000 људи. Најмањи округ, по броју становника, је Ђиракастарски округ са преко 70.000 људи. Највећи у округу, по површини, је округ Корче који обухвата 3.711 квадратних километара југоисточне Албаније. Најмањи округ, по површини, је округ Драч са површином од 766 квадратних километара на западу Албаније.
Окрузи се састоје од 61 дивизије другог нивоа познатих — чак и у руралним областима — као општине (башки/башкија). Општине су први ниво локалне управе, одговоран за локалне потребе и спровођење закона. Они су објединили и поједноставили претходни систем градских и сеоских општина или комуна 2015. године. За мања питања локалне самоуправе, општине су организоване у 373 административне јединице (њесиа/њесите административне). Такође постоји 2980 села, махала или одељења, и локалитета који су се раније користили као административне јединице.
| Грб | Општина | Главни град | Област
(km²) |
Популација (2020) | HDI (2019) | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 |
Округ Берат | Берат | 1,798 | 122,003 | 0.782 | |||||||||||||
 |
Округ Дибер | Пишкопеја | 2,586 | 115,857 | 0.754 | |||||||||||||
 |
Округ Драч | Драч | 766 | 290,697 | 0.802 | |||||||||||||
 |
Округ Елбасан | Елбасан | 3,199 | 270,074 | 0.784 | |||||||||||||
 |
Округ Фјер | Фјер | 1,890 | 289,889 | 0.767 | |||||||||||||
 |
Округ Ђирокастра | Ђирокастра | 2,884 | 59,381 | 0.794 | |||||||||||||
 |
Округ Корча | Корча | 3,711 | 204,831 | 0.790 | |||||||||||||
 |
Округ Кукеш | Кукеш | 2,374 | 75,428 | 0.749 | |||||||||||||
 |
Округ Љеш | Љеш | 1,620 | 122,700 | 0.769 | |||||||||||||
 |
Округ Скадар | Скадар | 3,562 | 200,007 | 0.784 | |||||||||||||
 |
Округ Тирана | Тирана | 1,652 | 906,166 | 0.820 | |||||||||||||
 |
Округ Валона | Валона | 2,706 | 188,922 | 0.802 | |||||||||||||
| Референце:[41][42] | ||||||||||||||||||
Албанија је једна од најсиромашнијих европских држава. Половина економски-активног се бави пољопривредом а петина ради у иностранству. Економски проблеми су, између осталих, висока стопа незапослености, корупција све до високих нивоа власти, и организовани криминал.
Земља готово да нема извоз, а увози велике количине хране из Грчке и Италије. Прилив новца је махом од финансијске помоћи и од људи који раде у иностранству.
Албанија има обалу на два европска мора, Јонском и Јадранском. Јонско море је познато по чистој, бистрој води, од Валоне до грчке границе. На Јадран Албанија излази од Валоне, до границе са Србијом и Црном Гором. Оно је познато оп пешчаним плажама.
До 2000, јонске плаже су биле прилично насељене, али само локалним становништвом. Између 1990 и 2000, земља је прошла кроз политичке, економске и социјалне преврате. Од тог периода је Албанија повећала постотак запослености и сузбила корупцију, што је ојачало туризам.
Према процени из 2011 82,6% становништва чине Албанци, уз грчку мањину од 0,9%, остали 1%, неизјашњених 15,5%[43] (друге процене броја Грка у Албанији варирају од 1% — званична албанска статистика, до 12% — грчки извори). Многи Албанци живе у околним регијама: На Косову и Метохији (око 1,8 милиона), у Македонији (око 500.000), у централној Србији (61.647 према попису из 2002, махом на југу) и у Црној Гори (око 30.000). Преко 600.000 Албанаца је емигрирало у Грчку од 1990; а велики број је отишао у друге земље.
Језик који се користи је албански, а грчким се служи грчка мањина у јужним регијама земље. Српски горански говор се говори у Гори, у округу Кукеш. Село Шиштавец је главно средиште горанског говора. У остале лингвистичке и културне групе спадају Власи и Роми.
Од османске окупације, већина Албанаца су муслимани (38,8%), иако је религија била забрањена у ери комунизма. Православаца има 23% а католика 13,5% (проценти су процењени; званичне статистике нису доступне). Око 8% укупне муслиманске популације су Бекташи. Главни пророк реда Бекташи је Хаџи Бекташ Вали, а вођа реда је тренутно Баба Фламур Шкала, наследник Бабе Реџепа, из Медисона у САД.[44]
Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Албаније су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[45]
- Хаплогрупа R (27,1%)
- Хаплогрупа E (25,1%)
- Хаплогрупа J (23,1%)
- Хаплогрупа I (21%)
| № | Град | Област | Популација | № | Град | Област | Популација | ||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Тирана  Драч |
1. | Тирана | Тирана | 418.495 | 11. | Каваја | Каваја | 20.192 |  Валона  Елбасан |
| 2. | Драч | Драч | 113.249 | 12. | Ђирокастра | Ђирокастра | 19.836 | ||
| 3. | Валона | Валона | 79.513 | 13. | Саранда | Валона | 17.233 | ||
| 4. | Елбасан | Елбасан | 78.703 | 14. | Лач | Љеш | 17.086 | ||
| 5. | Скадар | Скадар | 77.075 | 15. | Кукеш | Кукеш | 16.719 | ||
| 6. | Фјер | Фјер | 55.845 | 16. | Патос | Фјер | 15.937 | ||
| 7. | Корча | Корча | 51.152 | 17. | Љеш | Љеш | 15.510 | ||
| 8. | Берат | Берат | 32.606 | 18. | Пишкопеја | Дибер | 13.251 | ||
| 9. | Лушња | Лушња | 31.105 | 19. | Кучова | Берат | 12.654 | ||
| 10. | Поградец | Корча | 20.848 | 20. | Кроја | Драч | 11.721 | ||
Националне мањине
Питања етничке припадности су деликатна тема и предмет дебате. Супротно званичној статистици која показује преко 97 одсто албанске већине у земљи, мањинске групе (као што су Грци, Македонци, Црногорци, Роми и Арумуни) често оспоравају званичне бројке, тврдећи да је већи проценат становништва земље. Према спорном попису из 2011. године, етничка припадност је била следећа: Албанци 2.312.356 (82,6% од укупног броја), Грци 24.243 (0,9%), Македонци 5.512 (0,2%), Црногорци 366 (0,01%), Аромани 326 (0,01%), Роми 8,301 (0,3%), Балкански Египћани 3,368 (0,1%), друге националности 2,644 (0,1%), без декларисане етничке припадности 390,938 (14,0%), и нерелевантно 44,144 (1,6%).[46]
Албанија признаје девет националних или културних мањина: арумунски, грчки, македонски, црногорски, српски, ромски, египатски, босански и бугарски народ.[47] Остале албанске мањине су Горанци и Јевреји. Што се тиче Грка, „тешко је знати колико Грка има у Албанији“. Процене варирају између 60.000 и 300.000 етничких Грка у Албанији. Према Јану Џефрису, већина западних извора наводи број на око 200.000. Марку од 300.000 подржава и грчка влада.[48]
Образовање
У земљи, образовање је секуларно, бесплатно, обавезно и засновано на три нивоа образовања сегментираних у основном, средњем и терцијарном образовању. Академска година је подељена на два семестра који почињу у септембру или октобру, а завршавају се у јуну или јулу. Албански служи као примарни језик наставе у свим академским институцијама широм земље. Учење првог страног језика је обавезно и најчешће се учи у основним и двојезичним школама. Језици који се предају у школама су енглески, италијански, француски и немачки. Стопа писмености креће се од 98,7%, са 99,2% за мушкарце и 98,3% за жене.
Обавезно основно образовање је подељено на два нивоа, основну и средњу школу, од првог до петог и шестог до деветог разреда. Ученици су обавезни да похађају школу од шесте године до навршене 16. Након успешног завршетка основног образовања, сви ученици имају право да похађају средње школе са специјализацијом у било којој области, укључујући уметност, спорт, језике, науке или технологију.
Терцијарно образовање у земљи, факултативна фаза формалног учења након средњег образовања, прошло је темељну реформу и реструктурирање у складу са принципима Болоњског процеса. У већим градовима Албаније постоји значајан број приватних и јавних високошколских установа које су добро распршене. Студије у терцијарном образовању организоване су на три узастопна нивоа који обухватају основне студије, мастер и докторат.
Здравство
Устав Албаније гарантује једнаку, бесплатну и универзалну здравствену заштиту за све њене грађане. Здравствени систем у земљи је тренутно организован у три нивоа, између осталих примарну, секундарну и терцијарну здравствену заштиту, иу процесу је модернизације и развоја. Очекивани животни век при рођењу у Албанији је 77,8 година и заузима 37. место у свету, надмашујући неколико развијених земаља. Просечан очекивани здрав животни век је 68,8 година и налази се на 37. месту у свету. Стопа смртности новорођенчади у земљи се процењује на 12 на 1.000 живорођених у 2015. години. У 2000. години, земља је имала 55. најбољи учинак здравствене заштите у свету, према дефиницији Светске здравствене организације.
Кардиоваскуларне болести остају главни узрок смрти у земљи и чине 52% укупних смртних случајева. Несреће, повреде, малигне и респираторне болести су други примарни узроци смрти. Неуропсихијатријске болести су такође порасле због недавних демографских, друштвених и економских промена у земљи.
У 2009. години, земља је имала залихе воћа и поврћа од 886 грама по глави становника дневно, што је пета највећа понуда у Европи.[252] У поређењу са другим развијеним земљама и земљама у развоју, Албанија има релативно ниску стопу гојазности вероватно захваљујући здравственим предностима медитеранске исхране. Према подацима Светске здравствене организације из 2016. године, 21,7% одраслих у земљи има клинички вишак килограма, са индексом телесне масе (БМИ) од 25 или више.
Симболи
Албанија има много симбола повезаних са њеном историјом, културом и веровањем. То укључује црвене и црне боје, животиње као што је сури орао који живе широм земље, костиме као што су фустанела, плис и опинга који се носе на посебним догађајима и прославама, биљке попут маслине и црвеног мака које расту и широм земље.[49]
Застава Албаније је црвена застава са црним двоглавим орлом постављеним у средини. Црвена боја коришћена на застави симболизује храброст и снагу албанског народа, док се црна појављује као симбол слободе и херојства. Национални мото земље, Ti Shqipëri, më jep nder, më jep emrin Shqipëtar („Ти Албанија, дај ми част, дај ми име Албанац“), потиче из албанског националног буђења. Први који је изразио овај мото био је Наим Фрашери у својој песми Ti Shqipëri, më jep nder.[50]
Уметност
На уметничку историју Албаније посебно је утицало мноштво старих и средњовековних народа, традиција и религија. Покрива широк спектар медија и дисциплина које укључују сликарство, грнчарство, скулптуру, керамику и архитектуру, све оне представљају пример велике разноликости у стилу и облику, у различитим регионима и периодима.
Успон Византијског и Отоманског царства у средњем веку био је праћен одговарајућим порастом хришћанске и исламске уметности у земљама Албаније, што је видљиво у примерима архитектуре и мозаика широм земље.[51] Вековима касније, албанска ренесанса се показала пресудном за еманципацију модерне албанске културе и видела је развој без преседана у свим областима књижевности и уметности, док су уметници тежили да се врате идеалима импресионизма и романтизма.[52] Ипак, Онуфри, Коле Идромено, Давид Селеница, Костандин Шпатараку и браћа Зографи су најистакнутији представници албанске уметности.
Архитектура Албаније одражава наслеђе различитих цивилизација које сежу до класичне антике. Велики градови у Албанији су еволуирали унутар замка да би укључили станове, верске и комерцијалне структуре, уз константно редизајнирање градских тргова и еволуцију грађевинских техника. Данас градови и насеља одражавају читав спектар различитих архитектонских стилова. У 20. веку, многе историјске и сакралне грађевине које су имале антички утицај су срушене током комунистичке ере.[53]
Античка архитектура се налази широм Албаније и највидљивија је у Билису, Аманцији, Феници, Аполонији, Бутринту, Антигонији, Скадру и Драчу. С обзиром на дуг период владавине Византијског царства, они су представили дворце, цитаделе, цркве и манастире са спектакуларним богатством видљивих мурала и фресака . Можда се најпознатији примери могу наћи у градовима јужне Албаније и околини Корче, Берата, Москопоље и Ђирокастра. Увођењем отоманске архитектуре дошло је до развоја џамија и других исламских грађевина, посебно у Берату и Гјирокастеру.
Продуктиван период историзма, сецесије и неокласицизма одиграо се у 19. веку, што се најбоље види у архитектури Корче. 20. век је донео нове архитектонске стилове попут модерног италијанског стила, који је присутан у Тирани, као што су Скендербегов трг и министарства. Такође је присутан у Скадру, Валони, Саранди и Драчу. Штавише, други градови су добили свој јединствен изглед данашње Албаније кроз различите културне или економске утицаје.
Социјалистички класицизам стигао је у доба комунизма у Албанију после Другог светског рата. У овом периоду изграђени су многи комплекси у социјалистичком стилу, широки путеви и фабрике, док су градски тргови редизајнирани и срушене бројне историјске и важне зграде. Значајни примери тог стила су Трг Мајке Терезе, Пирамида у Тирани, Палата Конгреса и тако даље.
Три албанска археолошка налазишта су уврштена на Унескову листу светске баштине. То укључује античке остатке Бутринта, средњовековне историјске центре Берата и Ђирокастре, као и локалитет природног и културног наслеђа Охридског региона који се дели са Северном Македонијом од 2019.[55][56] Штавише, краљевске илирске гробнице, остаци Аполоније, антички амфитеатар у Драчу и тврђава Баштово уврштени су на тенативну листу УНЕСКО Албаније.
Медији
Слобода штампе и говора и право на слободно изражавање загарантовано је уставом Албаније.[57] Албанија је била рангирана на 84. месту на Индексу слободе штампе 2020. који су сачинили Репортери без граница, са својим резултатом који је у сталном опадању од 2003.[58] Ипак, у извештају Freedom in the World 2020. Freedom House је класификовао слободе штампе и говора у Албанији као делимично ослобођене политичког мешања и манипулације.[59]
Radio Televizioni Shqiptar (РТСХ) је национална емитерска корпорација Албаније која управља бројним телевизијским и радио станицама у земљи.[60] Три главне приватне емитерске корпорације су Top Channel, Televizioni Klan и Vizion Plus чији се садржај дистрибуира широм Албаније и ван њене територије на спорној територији Косова* и другим територијама на којима се говори албански.[61]
Албанска кинематографија има своје корене у 20. веку и развила се након проглашења независности земље.[62] Први биоскоп искључиво посвећен приказивању филмова изграђен је 1912. године у Скадру од стране аустријске дистрибутерске компаније уз снажне напоре албанског сликара Колеа Идромена.[62] Отварање других биоскопа 1920. године било је у Скадру, Берату, Тирани и Валони.[62]
Током Народне Републике Албаније, албанска кинематографија се брзо развијала са инаугурацијом Kinostudio Shqipëria e Re у Тирани.[63] Године 1953. објављен је албанско-совјетски епски филм Велики ратник Скендербег који приказује живот и борбу средњовековног албанског хероја Скендербега. Освојио је међународну награду на Филмском фестивалу у Кану 1954. године. Године 2003. године основан је Међународни филмски фестивал у Тирани, највећи филмски фестивал у земљи. Драч је домаћин Међународног филмског фестивала у Драчу, другог по величини филмског фестивала, који се одржава у амфитеатру у Драчу.
Музика
Албанска народна музика је истакнути део националног идентитета и наставља да игра главну улогу у целокупној албанској музици. Народна музика се може поделити у две стилске групе, углавном на северне варијанте Гег и јужне Лаб и Тоск варијанте. Северњачка и јужна традиција су у супротности са грубим тоном са севера и опуштенијим јужњачким обликом музике.
Многе песме се тичу догађаја из албанске историје и културе, укључујући традиционалне теме части, гостопримства, издаје и освете. Прву компилацију албанске народне музике направила су два химариотска музичара, Нецо Мука и Коцо Цакали, у Паризу, током њиховог рада са албанским сопраном Тефтом Ташко-Кочо. Три уметника су тада снимила неколико грамофонских компилација, што је на крају довело до признавања албанског вишегласног певања као нематеријалне културне баштине Унеска.[64]
Festivali i Këngës је традиционално такмичење албанске песме које организује национални емитер Радио Телевизија Схкиптар (РТСХ). Фестивал се одржава сваке године од 1962. године и покренуо је каријере неких од најуспешнијих албанских певача, укључујући Ваче Зелу и Парашкевија Симакуа.[65] То је значајно музичко такмичење међу албанским извођачима који премијерно представљају необјављене песме које су компоновали албански аутори и гласали жири или јавност.
Савремени уметници Рита Ора, Бебе Рекса, Ера Истрефи, Дуа Липа, Ава Мак, Блеона, Елвана Ђата, Ермонела Јахо и Инва Мула су постигли међународно признање за своју музику,[66] док су сопрана Ермонелу Јахо неки описали као „најпризнатији сопран на свету“.[67] Албански оперски певач Саимир Пиргу номинован је за награду Греми 2017.[68]
Књижевност
Албански језик чини самосталну грану и језички је изолат унутар индоевропске породице језика; није везан ни за један други познати живи језик у Европи. Његово порекло је потпуно непознато, али се по неким изворима сматра да потиче од древног палеобалканског језика.[69][70][71]
Месхари (Мисал) који је написао Гјон Бузуку објављен је 1555. године и сматра се једним од првих књижевних дела на албанском језику током средњег века. Постоје фрагментирани докази, који датирају пре Бузукуа, који указују на то да је албански писан најмање од 14. века. Најранији доказ датира из 1332. године наше ере са латиничним извештајем француског доминиканца Гиљелмуса Адаеа, надбискупа Антиварија, који је написао да су Албанци користили латинична слова у својим књигама иако је њихов језик био прилично другачији од латинског. Други значајни примери укључују: формулу крштења из 1462. године, коју је на албанском језику у латинском тексту написао бискуп Драча, Павле Анђео; речник албанских речи из 1497. од Арнолда фон Харфа, Немца који је путовао Албанијом, и фрагмент Библије из 15. века из Јеванђеља по Матеју, такође на албанском, али написан грчким словима.
Најпознатији албански писац у 20. и 21. веку је вероватно Исмаил Кадаре. Више пута је спомињан као могући добитник Нобелове награде за књижевност.
Традиционално одевање
Сваки културни и географски регион Албаније има своју специфичну разноликост ношње која се разликује по стилу, материјалу, боји, облику, детаљима и форми.[72] Данас се народна ношња најчешће облачи на свечаним догађајима и прославама, углавном на етничким фестивалима, верским празницима, свадбама и наступима плесних група. Неки старији људи настављају да носе традиционалну одећу у свом свакодневном животу. Одећа се традиционално израђивала углавном од локалних материјала као што су кожа, вуна, лан, конопља, и свила; Албански текстил је још увек извезен по сложеним древним шарама.
Кухиња
Албанци производе и користе многе врсте воћа као што су лимун, поморанџе, смокве, а пре свега маслине, које су можда најважнији елемент албанске кухиње. Зачини и друго биље као што су босиљак, лаванда, нана, оригано, рузмарин, мајчина душица се широко користе, као и поврће као што су бели лук, лук, паприка, кромпир, парадајз, као и махунарке свих врста.
Кафа је саставни део албанског начина живота. Земља има више кафића по глави становника него било која друга земља на свету. У чају се такође ужива и код куће и напољу у кафићима, баровима или ресторанима. Чај Мали (Сидеритис чај) је изузетно омиљен и део свакодневне рутине већине Албанаца. Узгаја се широм јужне Албаније и познат по својим лековитим својствима. Популаран је и црни чај са кришком лимуна и шећером, млеком или медом.[73]
Албанско вино је такође уобичајено широм земље и узгаја се хиљадама година. Албанија има дугу и древну историју производње вина и припада Старом свету земаља произвођача вина. Његово вино карактерише слаткаст укус и традиционално аутохтоне сорте.
Дијаспора
Историјски гледано, албански народ је основао неколико заједница у многим регионима широм јужне Европе. Албанска дијаспора се формирала од касног средњег века, када су емигрирали у места као што су Италија, посебно на Сицилију и Калабрију, и у Грчку да би избегли било разне друштвено-политичке тешкоће или османско освајање Албаније. Након пада комунизма, велики број Албанаца је мигрирао у земље попут Аустралије, Канаде, Француске, Немачке, Грчке, Италије, Скандинавије, Швајцарске, Уједињеног Краљевства и Сједињених Држава. Албанске мањине присутне су на суседним територијама као што су запад Северне Македоније, исток Црне Горе, Косово и јужна Србија. На Косову, Албанци чине највећу етничку групу у земљи. Све у свему, процењује се да је број етничких Албанаца који живе у иностранству већи од укупног броја становника у Албанији.[74]
Мост Меси на реци Кири.
Замак у Ђирокастри.
Археолошки парк Аполоније.
Антигонеја, јужна Албанија: рушевине илирске куће са перистилом.
Манастир Светог Козме, Колкондас.
Поглед са замка у Ђирокастри.
Манастир Светог Козме, Колкондас.
Илирски град Билисит.
Замак Крoје.
1.jpg)
.svg){kind=small}
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
