руски аутор From Wikipedia, the free encyclopedia
Михаил Афанасијевич Булгаков (рус. ;[1] Кијев, 15. мај 1891 — Москва, 10. март 1940) био је руски писац, драматург и позоришни редитељ.[2][3] Писао је на руском језику. Аутор је великог броја приповедака, прича, фељтона, позоришних комада, драматизација, филмских сценарија и оперских либрета. Најпознатији је по роману Мајстор и Маргарита, објављеном постхумно, који је назван једним од ремек-дела 20. века.[4]
Михаил Булгаков | |
---|---|
Пуно име | Михаил Афанасијевич Булгаков |
Датум рођења | 15. мај 1891. |
Место рођења | Кијев, Руска Империја |
Датум смрти | 10. март 1940. (48 год.) |
Место смрти | Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез |
Образовање | Национални универзитет у Кијеву Тарас Шевченко |
Најважнија дела | Мајстор и Маргарита |
Потпис | |
Званични веб-сајт | |
Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. у породици професора Кијевске духовне академије Опанаса Ивановича Булгакова и његове жене Варваре Михајловне у Кијеву.[5] У породици је било седморо деце: Михаил, Вера, Нађа, Варвара, Микола, Иван и Олена.
Михаил Булгаков је 1909. завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет "Тарас Шевченко" Кијевског универзитета.
Булгаков се први пут оженио 1913. Татјаном Лапом. Њихови новчани проблеми започели су већ на дан свадбе. Татјанин отац им је месечно слао 50 рубаља, што је у то време био пристојан износ. Но, новац им је брзо нестајао, будући да је Булгаков био спонтана особа и није волео да штеди. Ако би му се прохтело да потроши последње резерве новца на такси, без размишљања би то учинио.
Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми.
Године 1917. почео је да узима морфијум, првобитно да олакша алергијске реакције на лек против дифтерије, који је узео бојећи се болести након обављене операције.[5] Затим је узимање морфијума постало редовно. У октобру 1917. први пут је дошао у Москву, зауставивши се код свог ујака, познатог московског лекара-гинеколога Н. М. Покровског, који је постао прототип професора Преображенског из приче "Псеће срце". У јесен 1918. Булгаков се вратио у Кијев где је започео приватну праксу као венеролог. У то време престао је да узима морфијум. За време грађанског рата у Русији, у фебруару 1919, Булгакова су мобилизовали као војног лекара у војску Украјинске народне републике.
Те исте године је радио и као лекар Црвеног крста, а затим и у Оружаним снагама Југа Русије. У саставу Треће Терске козачке пуковније борио се на Северном Кавказу. Активно је објављивао у новинама (чланак "Будуће перспективе"). За време повлачења Добровољачке армије почетком 1920. није отишао у Грузију, него је остао у Владикавказу јер је оболео од тифуса.[5]
Крајем септембра 1921. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са московским новинама ("Гудок", "Рабочиј") и часописима ("Медицинскиј работник", "Россија", "Возрожденије"). У то време је објавио поједина дела у новинама "Накануне" које су излазиле у Берлину. Од 1922. до 1926. у новинама "Гудок" је било објављено више од 120 репортажа, огледа и фељтона Булгакова.
Године 1923, Булгаков је постао члан Сверуског савеза писаца (рус. "Всероссийский Союз писателей"). 1924. је упознао Љубов Јевгењевну Белозерску, која се недавно вратила из иностранства, и која је 1925. постала његова друга жена.
У октобру 1926. је у МХАТу са великим успехом одржана представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи ширила интензивна и крајње оштра критика стваралаштва Михајла Булгакова. Крајем октобра 1926. је у државном академском позоришту Ватангов с великим успехом премијерно одржана представа Зојкин Стан.
Године 1928, Булгаков је отпутовао са женом на Кавказ; посетили су Тбилиси, Батуми, Зелени Мис, Владикавказ, Гудермес. У Москви је те године премијерно одржана представа "Гримизни оток". Код Булгакова се појавила замисао романа касније названог "Мајстор и Маргарита". Писац је такође започео рад на комаду о Молијеру („Робовање лицемера“).
Године 1929, Булгаков је упознао Јелену Сергејевну Шиловску која је постала његова трећа и уједно последња жена 1932.[5]
Од 1930. Булгаковљева дела су престала да се издају, а позоришни комади повлачени су се репертоара позоришта.[3] Била су забрањена извођења комада "Бег", "Зојкин стан", "Гримизно острво", "Дани Турбинових".[5]
У јануару 1932. Стаљин је поново дозволио извођење представе "Дани Турбинових", и до рата се више није забрањивала. Међутим, ниједно позориште, осим МХАТ-а, није ју изводило. Године 1936., након чланка у "Правди", Булгаков је отишао из МХАТ-а и почео да ради у Бољшој театру као либретист и преводилац. 1937. Булгаков је ради на либрету "Минин и Пожарски" и "Петар I". Дружио се с Исаком Дунајевским, популарним совјетским композитором.
1939. Булгаков је радио на либрету "Рахел", а такође на комаду о Стаљину ("Батум"). Здрављe је почело да му се нагло погоршава. Лекари су му дијагностиковали хипертензивну нефросклерозу. Наставио је да узима морфијум који му је преписан 1924. да смањи болове. У том раздобљу је почео да диктира жени последње верзије "Мајстора и Маргарите".
Од фебруара 1940. пријатељи и породица су стално дежурали крај његове постељe. Булгаков је преминуо 10. марта 1940.[5] Сахрањен је на Новодевичанском гробљу. На његовом гробу је, захваљујући његовој супрузи, постављен камен звани „Голгота“, који је пре тога био на Гогољевом гробу.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.