Родноверје

From Wikipedia, the free encyclopedia

Родноверје
Remove ads

Словенско родноверје, родна вера или неопаганизам је један од модерних[а] назива за ревивалистичку, многобожачку, етничку религију Словена[1][2][б] и њено поновно упражњавање међу словенским народима,[4][5] или пре религијском покрету који обухвата различите групе које претендују да обнављају старословенску религију, иако то по истраживачима феномена није случај[6]. Њени следбеници поштују божанства старих Словена и култове предака, вегетације, ватре, воде и светих животиња.

Thumb
Коловрат, један од симбола родноверја
Thumb
Руке бога (пољ. ), један од симбола родноверја

Словени нису имали посебно име за своју етничку религију, јер се подразумевало да сваки Словен буде истовремено и родноверан,[7] па је посебан назив за словенску религију скован тек осамдесетих година 20. века, односно тек када се у словенским земљама достигла „критична маса「 како људи заинтересованих за историју, веру, традицију и културу Словена пре прихватања хришћанства, тако и оних који су своју духовну стазу пронашли у словенској религији.[8] Термин словенско родноверје се користи у већини словенских земаља, са варијацијама које су у складу са особеностима словенских језика (рус. , ; пољ. , ; укр. , ; чеш. , rodná víra; словен. ; буг. ; хрв. ; срп. , ). Назив је настао као кованица речи род и вера.[9] Израз који је у употреби у енглеском језику је .[в] Алтернативни називи су словенска вера,[г] народна вера,[д] стара вера, староверство,[ђ] староверје.

Remove ads

Извори за словенско родноверје

Непосредни извори за словенско родноверје[е] су народно предање,[10] обичаји и обреди;[11][12][13] писани ромејски,[14] словенски,[15][16][17][18][19][20][21] германски,[22][23][24][25][26][27][28][29] и арапски извори;[30][31] археолошки[32][33][34][35][36][37][38][39][40] и други налази.[41]

Посредни извори су мање или више успешне синтезе народног предања, анализе предања словенских народа[42][43] и њихових обреда и обичаја, покушаји реконструкције базирани углавном на етнолошким налазима, компаративној религији и археолошким налазима.[44][45][46][47][48][49][50][50][51][52]

Део словенских родноверних верских заједница користи и контроверзну „Велесову књигу「 као извор.

Поједине словенске родноверне верске заједнице се користе и фалсификованим народним предањем и материјалним налазима, верским садржајима других вероисповести и ауторским текстовима религијског садржаја.

Remove ads

Правци у оквиру словенског родноверја

Услед непостајања прецизних дефиниција и недостатка концезуса око стандардизоване употребе назива у теорији религије, како у стручној заједници,[4][ж] тако и међу словенским родноверним општинама, тешко је направити јасну и дефинитивну поделу у оквиру словенског родноверја.

Према А. Б. Гурку у словенском родноверју постоје две основне гране: традиционално родноверје и неопаганске, еклектичке вероисповести словенског родноверја. Ове две гране у грубој апроксимацији представљају родноверје руралне популације (која је задржала обреде, обичаје и празнике словенске религије)[56][57][58] и родноверје у урбаним срединама (које се у појединим случајевима поред народног предања ослања и на ауторске текстове новијег датума).[59][60][61]

  • традиционално словенско родноверје — највећи број општина, удружења и организација словенског родноверја спада управо у ову групу
    • православно родноверје — поједини словенски родноверни себе називају православнима. Овај назив потиче из тумачења сматрајући да је православно хришћанство настало из двоверја, периода када су родноверје и хришћанство паралелно деловали у словенским земљама. Сам израз је настао на основу мита о три света (Јаву, Праву и Наву) из Велесове књиге. Друго објашњење је да се православље односи на слављење правде у древној Русији.[4] Две највеће организације родноверних који себе називају православнима су Словенска родноверна општина Владивостока „Штит Симаргала「 (рус. ) у Русији и „Родово огњиште Родне православне вере「 (укр. ) у Украјини.
  • неопагански правци и организације родноверних — правци засновани на комбиновању предања словенских народа са ауторским текстовима новијег датума
    • словенски ведизам[з] — неопагански правац у словенском родноверју, који у родноверје уплиће елементе модерног хиндуизма и ведизма.[62] Овај правац се углавном заснива на делима Александра Асова.[63][64]
    • украјинске, неопаганске верзије словенског родноверја: РУНвира (украјинска, монотеистичка, неопаганска верзија словенског родноверја заснована на радовима Лава Силенка), Ладовера, Јагновера
    • новодревно ведомство — словачка, неопаганска верзија словенског родноверја
    • Родна црква Пољске (пољ. ) — пољска, неопаганска верзија словенског родноверја
Remove ads

Веровања, обреди и празници словенског родноверја

Главни чланци: Стара словенска вера, Стара вера Источних Словена, Стара вера Јужних Словена, Стара вера Полапских Словена, Светилишта словенске вере, Словенски календар и Српски народни календар
Thumb
Родноверни обред, удружење „Словенска вера「, Пољска
Thumb
Морана и Весна, рад Иване Режек

Словенски родноверни[и] поштују словенска божанства словенске религије,[65] као што су: Световид, Перун, Сварог, Мокош, Дажбог, Триглав, Жива, Хорс, Стрибог, Морана, Јарило, Рујевид и др.[46][66][67] Подела Словена на четири велике групе: полапске, источне, западне и јужне, условила је постојање извесних разлика у пантеонима, обичајима, као и називима божанстава.

Значајан удео у словенском родноверју чини култ предака и култ вегетације,[68][69] као и култови митолошких бића везаних за одређена места или појаве.[70] У свете животиње које уживају нарочито поштовање спадају орао и соко,[71] вук и змија.

Током обреда је честа употреба „живе ватре「и плавих девојака (ватра добијена древним начинима — трењем два комада дрвета или помоћу кремена) и ритуала везаних за култ ватре (као што је прескакање пламена) и употреба воде (бацање венаца цвећа у воду, ритуално купање и сл.). Ватра и вода се користе у циљу обредног прочишћења. О светковинама као што су Јарилов дан праве се венци од биља, нарочито лековитог, при чему свака биљка у венцу има сопствену симболику.[68][72][73] Обреди се завршавају славским, ритуалним оброком. Често је присутно и „клицање прецима「. [ј][74] У обредима учествује читава заједница. Светковине се одржавају у капиштима или чешће на отвореном, око кумира словенских божанстава. Светилишта словенске вере су предмет ходочашћа.

Празници словенског родноверја везани су за привидно кретање Сунца током године (зимска краткодневица, летња дугодневица и пролећна и јесења равнодневица)[42] и годишњи циклус вегетације.[32] Неки од важнијих празника током године у словенском родноверју су:

Више информација месец/држава, Украјина ...

Услед разлика које су настале у обичајима група словенских народа, сем празника који су везани за привидно кретање Сунца у току године и важнија божанства, у празновању осталих празника постоје датумске разлике.

Remove ads

Распрострањеност словенског родноверја и новија историја

Групе родноверних постоје у свим словенским земљама, као и у земљама са бројном словенском имиграцијом или значајнијим процентом словенског становништва као што су САД, Канада, Казахстан, Естонија, Литванија. У већини ових земаља постоје регистрована удружења, организације и општине словенског родноверја, а у појединим земљама (Русија, Украјина, Пољска) словенско родноверје је државно призната религија. Ни у једној од земаља у којој постоје словенске родноверне општине, удружења или организације број словенских родноверних не прелази 1‰ популације.

Русија

Thumb
Споменик Бојану, митском унуку бога Велеса и руском барду у граду Трубчевску, Брјанска област
Thumb
Добриња Никитич, илустрација за књигу рус. , рад Андреја Рјабушкина, 1895.

Иако је руско племство прихватило хришћанство још крајем 10. века, обреди словенске религије су наставили да се упражњавају међу Русима, а поједини сакрални објекти словенске религије су остали у функцији са оригиналном наменом све до почетка 20. века.[29][39][м] У руском народном предању су остали сачувани митови и обреди словенске религије.[90][91]

Словенска митологија инспирише Александра Пушкина да 1820. године објави поему „Руслан и Људмила「,[н][њ] према којој Михаил Глинка компонује истоимену оперу 1842. године. Романтизам у Русији доприноси тежњи за националним препородом у круговима интелигенције, што бројне уметнике и научнике наводи да у народном предању и култури руског народа потраже идеје за своје радове.

У првом делу 19. века, озбиљнији приступ руској редакцији словенске религије налазимо у радовима И. П. Сахарова.[92] Половином XIX века, понајвише захваљујући радовима А. Н. Афанасјева,[93][о] долази до популаризације словенске митологије у Русији. Под утицајем радова Афанасјева, истакнути руски писци и композитори као што су Николај Римски-Корсаков и Игор Стравински стварају нека од својих најпознатијих дела. Међу руским ствараоцима који обрађују теме словенске митологије се налазе и Петар Чајковски, Николај Гогољ, Сергеј Аксаков, Николај Рерих и многи други.[94] Паралелно са Афанасјевим и други истакнути чланови руске интелектуалне елите издају радове о словенској религији, илустроване делима познатих руских сликара као што су Андреј Рјабушкин и Виктор Васнецов.[67][95][96][97]

И почетком XX века излази више радова који се баве словенском религијом и њеним утицајем на руску историју и културу.[98][99][100][101][102][п]

После Октобарске револуције 1917. године друштвено-политичка ситуација прекида дотадашњи рад на популаризацији словенске религије, онемогућавајући озбиљан научни рад и регистрацију родноверних удружења.[р][с]

Од почетка тридесетих до краја педесетих година XX века подржава се употреба симбола словенске етничке религије у уметничким делима широм Совјетског Савеза, као вид супротстављања пропаганди која је била усмерена против устројства Совјетског Савеза и културе руског народа.[104]

Период од краја Другог светског рата до деведесетих година XX века у области научних радова о словенској религији обележила су дела Бориса Рибакова,[46][105][106][107] која су заједно са делима аутора као што су Аполон Кузмин,[108] Олег Трубачев,[109] В. В. Седов,[110][111] и Н. И. Толстој,[112] довела до популаризације словенске религије у Русији.[т]

После Другог светског рата прве верске родноверне општине на територије РСФСР се јављају крајем осамдесетих година XX века.[ћ] У тадашњем Лењинграду, 1986. године се формира „Друштво волха「 (рус. ), које у пролеће 1990. године постаје „Савез Венеда「 (рус. ).[113] Прва родноверна задруга настаје 1988. године, у селу Поповка у Московској области.[114] Почетком деведесетих настаје комуна у Кировској области РСФСР.[115] Од тада, до данас широм Русије се оснивају родноверне општине.[116] Из интересовања за словенску религију и културу настају друштва која оживљавају старе словенске обреде и обичаје — обредно-етнографски ансамбл „Ладо「 се оснива 1988. године.[117]

Као датум првог званичног признања словенског родноверја на територији Русије, после краја X века, узима се 14. фебруар 1994. године, када је регистрована московска словенска родноверна општина (рус. ),[118] која је незванично постојала још од средине осамдесетих.

Прво јавно слављење празника Купала у Русији после више векова је одржано 25. јула 1994. године на реци Ворји.[119]

Током деведесетих и првих година 21. века долази до удруживања словенских родноверних општина и организација у кровне савеза.

Кровна организација која покрива највећи део територије Русије је „Савез словенских општина словенске родне вере「 (рус. ), који је основан 1997. године удруживањем словенских родноверних општина из Москве, Калуге и Обнинска.[120] За лидера савеза је 19. јула исте године изабран Вадим Станиславович Казаков, лидер словенске родноверне општине Калуге, који на тој функцији остаје до 2011. године, када је преузима Максим Белојар Ионов.[121] У оквиру „Савеза словенских општина словенске родне вере「 функционишу следеће словенске родноверне општине:[122]

„Велесов круг「 је савез који је настао 1999. године удруживањем више словенских родноверних општина. Родноверне општине које тренутно чине „Велесов круг「 су:[123]

„Круг родноверне традиције「 (рус. ) је савез настао 2000. године, када је више родноверних удружења потписало први званични документ овог савеза Коломенско саопштење, којим се уређују односи унутар и изван савеза и постављају основе већа савеза. За датум званичног настанка савеза се узима 17. март 2002. године, када су у Москви, у капишту у чертановском парку лидери петнаест родноверних удружења и општина потписали Битцевски договор о оснивању „Уједињеног жречко-волхског савета Круга родноверне традиције「.[2] „Кругу родноверне традиције「 касније приступају и родноверна удружења из других земаља (Украјина, Норвешка, Данска), која следе етничке религије не само словенских већ и других народа.[121] Делатност „Круга родноверне традиције「 је заснована на „Манифесту родноверне традиције「.[125] Чланице „Круга родноверне традиције「 су следећа удружења:

  • родноверна општина „Коледо Вјатића「 (рус. ), која делује у Москви и Троицку,
  • родноверни „Круг Бера「, који делује у Москви, Реутову и Одинцову,
  • подољска родноверна општина „Четири јабуке「 (рус. ),
  • долгопрудњенска словенска родноверна општина „Вјатићи「,
  • каљининградска родноверна „Општина Сколота「 (рус. ),[ч] основана 3. децембра 2002. године
  • словенска родноверна општина „Унуци Дажбога「, која делује у Владимиру ,
  • руска родноверна општина „Јарило「, која делује у Хабаровску и Биробиџану,
  • обнинска родноверна општина „Велесова стаза「 (рус. ),
  • серпуховска родноверна општина „Финист「,[џ]
  • женска родноверна општина „Звечка「 (рус. ), која делује у Москви,
  • општина „Дом Сварога「, која делује у Москви, Петрограду и Ростоку,
  • традиционална група „Клан вука「, која делује у Кисловодску
  • наставно-стваралачки центар „Волховарн「 (рус. ) из Одесе у Украјини.

Чланице „Круга родноверне традиције「 су и удружења несловенских етничких религија:

  • „Гардаковен「 — група која окупља родноверне различитих етничких религија (нордијске, келтске, словенске и др.) и делује у Москви и Корољеву,[ш]
  • лига „Ослобођење разума「 (рус. ) — религиозна група хеленизмоса, која делује у Волгограду.

Осим наведених кровних организација, родноверни су груписани и у Савез словенских општина „Северни савез「, Сверуски религиозни савез „Руска народна вера「 (рус. ), „Очување Словена「 (црсл. ), „Московску словенску родноверну општину「,[126] словенску родноверну општину Владивостока „Штит Симаргала「, општину града Балашова „Наслеђе предака「, јекатеринбуршку општину старовераца „Сварожић「 (рус. ), курско-северску словенску општину (рус. ), удружење природне вере „Славија「 (рус. ), кемеровску словенску родноверну општину (рус. ) и др.

У граду Томску 4. октобра 2007. године отворен је први Музеј словенске митологије (рус. ).[127]

Широм Русије је, од осамдесетих година XX века до данас, подигнуто више капишта у којима су постављени кумири словенских божанстава.[116]

Према подацима Федералне регистрационе службе од децембра 2006. године, на територији Руске федерације је званично регистровано осам родноверних верских заједница.[128]

Белорусија

Услед специфичних историјских прилика у области Полесје (бел. Пале́ссе)[аа] на територији Републике Белорусије словенско родноверје је наставило да се упражњава међу народом и после покрштавања других региона који чине територију данашње Белорусије.[59][130][131][132] У овој области се налазе и значајни археолошки локалитети, на којима су откривена капишта словенске религије, испитивани крајем 19. века[133] и током друге половине 20. века,[134][135][136] који су уврштени у културно-историјске споменике Белорусије,[137] а у руралним крајевима се још увек обележавају светковине посвећене словенским божанствима.[138]

После распада Совјетског Савеза, током деведесетих година XX века настају војни, војно-историјски и културно-историјски клубови који промовишу повратак словенској култури, традицији и религији (клубови „Бјаловешки барјак「, „Радегаст「, „Ојра「 из Минска, „Браслава「 из Гомеља). Из њих настају организације и словенске родноверне општине. За разлику од осталих словенских држава у Белорусији постоји више владиних и социјалних програма који раде у корист поновног рађања и враћања у друштво традиционалних народних вредности. Народни празници (Купало, Масленица, Дожинке) светкују се на нивоу државе. На изучавању дохришћанске историје и традиције ради велики број историчара, археолога, филолога и етнолога при научним установама као што су Катедра за историју и теорију културе Белоруског државног педагошког универзитета, Институт етнографије и фолклора, Научно-истраживачки центар фолклора Белоруског државног универзитета и др., што резултује великим бројем објављених стручних радова и издања која обрађују словенску религију.[139]

У Белорусији родноверне у Кобрину окупља словенска ведска општина „Пут Перуна「 (бел. славянская ведическая община „Лад Перуна「), чији је оснивач и лидер (бел. верховода) Владимир Сацевич (бел. Владимир Александрович Сацевич).[аб] „Пут Перуна「 сарађује не само са другим родноверним општинама, већ и са организацијама других вероисповести.[141] На територији Белорусије делује и родноверна општина Минска „Коло Сварога」, која је члан удружења словенских родноверних општина „Велесов круг「. У Минску делује и испостава организације „Очување Словена「 (црсл. ).

Украјина

Thumb
Насловница часописа „Дажбог「, штампаног у Лавову, 1935. године., Украјина
Thumb
Кип бога Јарила у Доњецку, Украјина
Thumb
Симбол организације РУНвира

Као и код других европских народа, са појавом романтизма крајем XVIII и почетком 19. века долази до повећаног интересовања интелектуалне елите за народно предање. Упркос репресивном режиму царистичке Русије, у оквиру које се налазио већи део модерне Украјине, украјински писци, фолклористи и интелектуалци су приступили идеји националног препорода са ентузијазмом. Водећи писци кроз своја дела промовишу народне обичаје и народно предање. Најпознатија дела такве врсте су „Шумска песма「 Лесје Украјинке (укр. ), Сенке заборављених предака Михаила Коцјубинског и словенском митологијом инспирисане приче Николаја Гогоља. Међутим, украјински језик је био забрањен у вишим слојевима друштва, а „украјинофилски「 писци и културни активисти су били прогањани током већег дела XIX века.[8]

Прво регистровано родноверно удружење у Украјини је организација „Родна вера「 (укр. , коју је 1934. године основао проф. Владимир Шајан (укр. .

Током Другог светског рата долази до окупације Украјине од стране нацистичке Немачке, те 5. новембра 1943. године, проф. Владимир Шајан учествује у оснивању родноверне паравојне организације „Ред витезова бога Сунца「 (укр. ), која је имала за циљ духовно и физичко ослобођење Украјине од нацистичке Немачке и стаљинистичког Совјетског Савеза. Организација је убрзо припојена ОУН-у, у оквиру које функционише као јединица под називом „Перун「.[142][ав] Крајем Другог светског рата, због репресије стаљинистичког режима, велики број родноверних Украјинаца емигрира на Запад у САД и Канаду.

Један од ученика Владимира Шајана је био и Лав Силенко (укр. ), који после разлаза са Шајаном, почетком шездесетих година 20. века, оснива неопаганску верску заједницу РУНвира 1964. године у САД. Прва верска заједница РУНвире је регистрована 3. децембра 1966. године у Чикагу, а потом 15. октобра 1971. године у Атлантик Ситију. Убрзо следе регистрације у другим градовима САД. Први храм у Украјини РУНвира оснива тек после распада Совјетског Савеза 1991. године. РУНвира је у Украјини регистрована као верска заједница 28. маја 1992. године под редним бројем 237. Тренутно седиште РУНвире је у граду Спринг Глен у држави Њујорк. За разлику од већине других родноверних заједница, РУНвира је заснована на монотеистичкој реформи словенске религије у којој је улога врховног бога додељена Дажбогу, а садржи елементе будизма, зороастризма и других религија и ослања се на контроверзне радове појединих историчара из САД и Израела.[143][аг]

После Другог светског рата има врло мало публикација које се баве словенском религијом.[145]

У Кијеву су 1975. године нађени остаци капишта са половине 10. века о коме говори „Повест минулих лета「, као и неки од артефаката који се помињу у тој и другим словенским хроникама.[146]

Крајем осамдесетих и почетком деведестих година настају удружења заснована на традиционалном родноверју, као што је „Велики огањ「 (укр. ), основано у Житомиру 17. августа 1990. године. Убрзо се оснивају општине овог удружења у Кијеву 1992. године, у Ривну и Доњецку 1993. године. „Велики огањ「 има подружнице и у Софији и Москви. Кијевска словенска родноверна општина „Православље「 (укр. ) оснива се 1993. године (и региструје се 18. јуна 1997). Ова ће општина постати заметак тренутно највећег удружења словенских родноверних у Украјини — „Уједињени родноверни Украјине「 — удружења регистрованог 2001. године, које је настало спајањем више родноверних општина и удружења. Општина „Родна украјинска вера「 (укр. ) основана је 1994. године у виничкој области.[ад] Украјинска духовна академија родноверних регистрована је 25. септембра 2002. године. Паралелно са оснивањем општина традиционалног словенског родноверја основају се и општине РУНвире у Украјини.

Родноверне организације и удружења у Украјини[тражи се извор] су подељени у две групе:[147][148]

  1. традиционалне родноверне :
  • „Велики огањ「 (укр. ) — лидер Генадиј Николајевич Боцењук (Кнез Огин); удружење регистровано 7. марта 1992. године и има 10 општина;
  • „Уједињени родноверни Украјине「 (укр. ) — лидер Галина Лозко; савез више словенских родноверних општина и удружења, регистрован 24. маја 2001. године. Има 26 општина и више удружења:[149]
    • кијевске општине „Православље「, „Дрво живота「 и „Војска Перунова「
    • клавидијевска општина „Велесичи「
    • полтавска општина „Православље「
    • општина „Глас предака「 (Камењец-Подолски)
    • лавовска општина „Галичани「
    • чернивцка општина „Сјај「
    • черниговска општина Извори
    • миколајивска општина „Обожаваоци Сунца「 (укр. )
    • тернопољска општина „Сварга「
    • општина „Северјани「[ађ] (Корјукивка)
    • бориспољска општина „Пољани「
    • лубничка општина „Оријани「 (укр. )
    • бердјанска општина „Сварог「
    • миргородска општина „Перун「
    • ивано-франкивска општина „Уједињени у Сварги「 (укр. )
    • одесанска општина „Мокош「
    • харковске општине „Божичи「, „Свјатославовичи「 и „Слободни круг「 (укр. )
    • никопољска општина „Православље「
    • виничка општина „Круна бога「 (укр. )
    • запорошка општина „Русалка「 (укр. )
    • тивровска општина „Зора Сварога「
    • смеланска општина „Русичи「
    • словенска родноверна удружења у Белој цркви (Терезин), Доњецку, Алчевску и Славјанску
  • „Родово огњиште Родне православне вере「 (укр. ) — лидери су Врховни волх Владимир Куровски и његова жена Лада; удружење регистровано 15. јуна 2003. године и има 32 општине;
  • „Сабор родне украјинске вере「 (укр. ) — лидер Ориј (Олег) Безверхиј; удружење регистровано 29. октобра 2000. године и има 12 општина;
  • „Руски православни круг「 (укр. ) — врховни волх Свјатовит Пашник; удружење регистровано 6. октобра 2007. године и има 8 општина и 7 група.
  1. неопаганске организације засноване на родноверју и словенској митологији:
  • највећа организација је „Родна украјинска национална вера「 (укр. ) (регистрована у САД 3. децембра 1966. године, а у Украјини 28. маја 1992. године), скраћено „РУНвира「[150] (укр. ), која у Украјини има 49 општина, али један део њих не ради. РУНвира је доминантна међу родноверним Украјинцима у дијаспори у САД и Канади.
  • Ладовера (укр. ) — оснивачи су О. Шокало и Ј. Шилов; врховни бог им је Орије — свеједини дух светлости, не постоје активне општине.[150]
  • Јагновера (укр. ) — заснива се на књизи „Бережа「, В. Рубана из 1999. године. Организација је неактивна.

Пољска

Thumb
Статуа бога Триглава у Волину, Пољска
Thumb
Родноверни обред у Пољској
Thumb
Реплика Световида из Збруча у Кракову, Пољска
Thumb
Симбол пољске заједнице родноверних „Родна вера「

За претходника модерних родноверних организација се сматра Адам Чарноцки (пољ. ), који у свом делу из 1818. године „О прехришћанском славјанству「[ае] предлаже национални препород кроз повратак народној култури прехришћанског периода.[151] Током 19. века, са појавом пољског романтизма, кроз истраживање и популаризацију народног предања, долази до књижевних и филозофских покушаја повратка народној култури. Карактеристичан пример су романтичне трагедије Јулијуса Словацког (пољ. ),[152][153] Ришарда Бервињског (пољ. )[154] и рана дела Адама Мицкјевича (пољ. ),[155][156] у којима народна веровања, обичаји и обреди постају главна литерарна тема. И други пољски књижевници се окрећу словенској религији. Повећано интересовање за словенску религију у пољској јавности је изазвала су и открића Збручког стуба, каменог кумира бога Световида (пољ. ), који је нађен 1848. године у реци Збруч у Галицији[157] и пехара украшеног свастикама из доба пшеворске културе, нађеног 1936. године у близини Лођа.[158][аж] Јозеф Крашевски 1876. године издаје своје најпопуларније дело, псеудоисторијски роман „Стара бајка「 (пољ. ).[160][аз]

Thumb
Керамички медаљон који приказује пехар украшен свастикама нађен 1936. године код Лођа

У периоду између два светска рата у Пољској делује више родноверних удружења. Највећи утицај међу родновернима је имао Јан Стахњук (пољ. ) оснивач удружења „Задруга「 (пољ. ) и истоименог часописа, који почиње да излази 1937. године.[161] Настављач његовог рада и лидер „Задруге「 од 1956. године је Антони Вацик (пољ. ).[аи] Осим „Задруге「, делују и друга родноверна удружења као што су „Лешки круг обожавалаца Световида「 (пољ. ), основано 1921. године и групе окупљене око часописа „Демијург「 (пољ. ), који излази од 1934. године[162] и недељника „Световид「 (пољ. ).[ај] Услед деловања ових удружења у Пољској пред Други светски рат долази до повећаног интересовања за националну културу, традицију и словенску религију. Тако током Међународног самита извиђача у Биркенхеду (енгл. ), у Уједињеном Краљевству 1929. године, пољски извиђачи уместо стега постављају кумир бога Световида.[163] Кумир бога Световида је постављен и приликом прославе „Дана мора」. (пољ. )[ак] у Кракову 1934. године.[164] Пољски сликари Марјан Вавжењецки (пољ. ),[165][166] Софија Стријенска (пољ. )[167] и други, стварају дела на тему словенске религије. Познати вајар Станислав Шукалски (пољ. ) 1929. године оснива уметничку групу „Племе Рогато срце「 (пољ. ) чији су чланови неки од најпознатијих пољских сликара и вајара.[53][168][169][170]

Други светски рат привремено прекида рад родноверних удружења у Пољској, а њихови припадници се укључују у борбу за ослобођење Пољске од нацистичке окупације, углавном преко народноослободилачке организације „Народни сељачки устанак「 (пољ. ).[171][ал]

После Другог светског рата комунистичке власти онемогућавају рад родноверних удружења, тако да је удружење „Свети круг обожавалаца Световида「 забрањено 1947. године. Његови чланови неуспешно покушавају да поново региструју удружење 1960. и 1970. године.[172] Јан Стахњук је ухапшен 1949. године и осуђен на дугогодишњи затвор. Штампање часописа „Задруга「 није било дозвољено после краја рата.

У посткомунистичком периоду настају родноверна удружења која настављају традицију „Задруге「 и „Светог круга обожавалаца Световида「. Анджеј Вилотек (пољ. ) оснива у Варшави 1991. године часопис „Елемент「 (пољ. ), који повремено излази до 1997. године.[173][174] Прва регистрација родноверја (као званично признате вероисповести) у посткомунистичком периоду је извршена 24. марта 1995. године, када је регистрована неопаганска верска заједница Родна црква Пољске (пољ. ). Родна црква Пољске, као и Пољска словенска црква (пољ. )[аљ] регистрована као верска заједница у Ћехоћинеку (пољ. ) 1. јула 1995. године, настављају традицију „Светог круга обожавалаца Световида「.

Словенско родноверје је као равноправна, државно призната вероисповест, регистровано у Пољској од 4. марта 1996. године,[тражи се извор] преко верске заједнице родноверних „Родна вера「 (пољ. ), која наставља традицију „Задруге「. Такође је активно и западно-словенско верско удружење „Словенска Вера「 (пољ. )[ам] које је настало 2006. године удруживањем више родноверних организација. Удружење „Словенска вера「 званично је регистровано као равноправна верска заједница 9. октобра 2009. године. Од 1995. године делује и задруга родне вере „Аристос「 (пољ. ). Дела Јана Стахњука су инспирисала и настанак часописа „Триглав「, који повремено излази од 1997. године. Око часописа „Триглав「 настаје Удружење за традицију и културу „Никлот「 (пољ. )[ан] регистровано у Варшави 11. септембра 1998. године. Од 2009. године регистровано је и удружење „Коломир「 (пољ. ), а удружење „Жртва「 (пољ. ) је основано 2010. године и регистровано 9. септембра 2011. године у Бидгошчу.[175] Словенске родноверне у Вроцлаву укупља удружење шлеских родноверних „Ватра「 (пољ. ), а у Варшави делује и група „Вид「 (пољ. ).

Преживели чланови „Задруге「 су у Вроцлаву основали издавачку кућу „Топожел「 (пољ. ),[ањ] која издаје књиге о родноверју и другим многобожачким религијама и чији је главни и одговорни уредник Ждислав Словински (пољ. ) члан Родноверног словенског већа. Један од чланова те групе је и Антони Вацик.

Сваке године у граду Волину се одржава фестивал Словена и Викинга [ао] (пољ. ), на коме се може видети реконструисан живот и обичаји Словена и Викинга из периода пре примања хришћанства.

Чешка

Thumb
Кумир бога Радгоста на истоименој планини, Чешка, рад чешког вајара Албина Полашека, 1929.

После Првог свесловенског конгреса у Прагу, 1848. године, међу Чесима јача тежња за националним препородом, по угледу на друге словенске народе, те се појављује интересовање за словенску културу и религију.[176][177] Излази више дела која се баве како народним предањем и словенском религијом[10][178][179][180] тако и сакралним археолошким налазима.[181]

Почетком 20. века настају светски позната дела инспирисана словенском религијом од којих су најпознатија „Словенска епопеја「 Алфонса Мухе (рађена од 1910. до 1928. године) и кумир бога Радгоста, рад чешког вајара Албина Полашека (чеш. ), који је постављен је на врху планине Радгост 1931. године.[ап]

Са успоном фашизма и нацизма у западноевропским државама, дела Алфонса Мухе и других словенских уметника инспирисаних словенском културом, као и радови који се баве словенском религијом и традицијом прогашавају се за реакционарна и непожељна. Убрзо долази до склапања Минхенског споразума, окупације и комадање Чехословачке од стране нацистичке Немачке.[ар]

У Чешкој Републици су активна удружење родноверних заједница „Родна вера「 (чеш. )[184][185] и удружење „Велесов народ「 (чеш. ).

Словачка

Thumb
Симбол општине „Свети гај родне вере「
Thumb
Симбол општине „Дажбогови унуци「

У Републици Словачкој је регистровано више родноверних општина и удружења:

источнословенска родноверна општина „Свети гај родне вере「 (словен. ),

њитранска родноверна општина „Дажбогови унуци「 (словен. ) (основана 21. децембра 2006. године у Њитри),

удружење „Словенско јединство「 (словен. ),[ас]

удружење „Родолесје「 (словен. ) из Великог Кртиша,

удружење „Братство Перунове секире「 (основано 2000. године),

словенска родноверна општина „Перунова дубрава「 (словен. ),

удружење „Карпатски домаћини「 (словен. ) и

удружење „Рарах「 (словен. )[ат]

Најактивније удружење је „Перунов круг「 (словен. ) (основано децембра 1997. године), које има подружнице у свим већим градовима Словачке. У Словачкој делује и неопаганско, ведомецко[аћ] (словен. ) удружење „Родни круг「 (словен. ) чији је лидер музичар и филозоф Миро Жијарислав Швицки, који је основао интернет часопис „Родни пут「 (словен. ) и лидер је музичке групе „Бића「 (словен. ).[187]

Бугарска

У Бугарској делују родноверна удружења „Дуло「 (буг. ),[ау] „Родна вера「 (буг. ) „Словенска крв「 (буг. ) у Габрову и „Словени「 (буг. ) у Шумену.[аф]

Словенија

Двоверје[ах] је у Словенији постојало све до краја XIX и почетка 20. века,[188] о чему сведочи и усмена традиција,[189][190] а део обреда словенске религије је наставио да се упражњава међу Словенцима до данас.[191] У области око Бохињског језера забележено је да су обреди словенске религије вршени и у првој половини XX века.[192] У планинским крајевима западне Словеније словенска религија, у значајно редукованом облику и у тајности, је наставила да се континуирано исповеда и у XX веку.[193]

У другој половини XIX века излази часопис „Љубљански звон「 у којем се објављују дела са мотивима словенског наслеђа словеначких писаца као што су Јосип Јурчич[194] и др.

На самом почетку XX века, у неколико узастопних бројева годишњака „Дом и свет「 (словен. ), више аутора објављује радове које обрађују тему словенске религије.[195] Издају се наслови који се са стручне и са уметничке стране баве словенском религијом.[196][197][198][199][200][201] Франц Финжгар издаје 1907. године свој најпознатији историјски роман „Под слободним Сунцем — повест давних предака「 (словен. ).[202][203] И други словеначки писци, као што су Мими Маленшек, Оскар Худалес, Матија Прелесник,[204] Јанко Модер, Франц Бевк,[205] Иван Сивец и други, користе мотиве словенске религије у својим делима.[тражи се извор]

После Другог светског рата интересовање за словенску религију је ограничено на кругове словеначких уметника. У том периоду утицај словенске религије се огледа у делима Јанка Модера (историјски роман „Света земља — хроника словенског рода「),[206] Оскара Худалеса (историјски романи „Између два света「 и „Пожар крви「).

Крајем осамдесетих година XX века захваљујући утицају радова словеначких научника који су истраживали порекло Словенаца, у Словенији долази до раста интересовања за словенску религију и културу уопште.[207][208][209] Популаризацији словенске религије доприносе новија археолошка открића,[210][211][212] научно-документарни[213] и играно-документарни филмови.[214][215]

Thumb
Знак бога Перуна, симбол удружења „Староверци「

У Републици Словенији од 2005. године делује родноверно удружење „Староверци「, које је установило три староверне[ац] жупе:

На територији Републике Словеније тренутно су успостављена четири родноверна храма:

Вајар Славко Батиста је у Рижанској долини подигао читав низ камених кумира словенских божанстава.[216]

У активности удружења „Староверци「 спадају и организоване прославе празника, издавачака делатност, стална поставка словенске митологије у Струги на Долењскем,[тражи се извор] бројни културно-уметнички догађаји мотивисани словенском религијом.

Хрватска

Thumb
Приказ бога Перуна и бога Велеса (у териоморфној форми), Жрновница, Хрватска, 8. век.

Почетком 19. века долази до повећаног интересовања за сакупљање и очување народног предања.[217] Године 1877. Матица хрватска упутила је „Позив за сабирање хрватских народних песама「, а већ 1896. године располаже са више десетина хиљада народних песама и других ставки народне књижевности.[218] Кроз народно предање, обреди и обичаји прехришћанске словенске религије су опстали у хрватском народу до данашњих дана.[13][219][220]

Једна од најзначајних личности панславизма у Хрватској у другој половини XIX и почетком XX века био је Натко Нодило, који својим радовима[221][ач] и учешћем у политичком животу[аџ] подстиче интересовање за словенску религију у хрватском народу. Под утицајем његових радова, народног предања хрватског народа и археолошких налаза,[223][аш] стварају хрватски уметници као што су Ивана Брлић-Мажуранић,[224][225] Владимир Назор,[226][227] Јаков Готовац.

У периоду после Другог светског рата занимање за словенске религију је спорадично, најзначајнија су издања Фрање Ледића.[тражи се извор] После распада СФРЈ у хрватској стручној јавности долази до повећаног интересовања за прехришћански период што доводи до значајних археолошких открића,[228] научних радова[13][51] и интересовања хрватских уметника за словенску религију,[225] на пример Лидије Бајук (збирке прича „Кнеја「 и „Кнеја — вилинска шума「)[229] и Мојмира Новаковића.[225]

У Републици Хрватској делују удружење „Перунова светиња「 (регистровано 24. априла 2011. године у Ловрану при Приморско-горанској жупанији) и „Старославенска жупа Перуница「.[230]

Србија

Веровања, обреди и обичаји словенске религије опстали су међу српским народом и после прихватања хришћанства.[56][188][231][ба][233][234]

Паралелно са борбом за независност и појавом романтизма у 19. веку, у Србији долази до повећаног интересовања за народну културу и обичаје. Изузетан рад на прикупљању народног предања Вука Стефановића Караџића,[11][235] али и других ентузијаста као што су Милош С. Милојевић[236] и Јаша Продановић,[237] омогућио је да значајан део културе српског народа буде очуван, упркос турбулентим дешавањима током XIX и XX века. На основу сакупљеног народног предања и поређења истог са предањима других словенских[238] и не само словенских народа, настају и прве реконструкције словенске религије различитог квалитета.[231][239]

Током 19. века и почетком 20. века, поједини политичари као што је Јаша Томић[240] налазе идеолошку инспирацију у словенској религији. У другој половини XX века поједине јавне личности у својим текстовима помињу словенску религију у афирмативном тону, као на пример Драгош Калајић,[241] Војислав Шешељ[242][243] и други. Истовремено српски писци, песници и сликари у својим делима користе мотиве словенског родноверја. Међу њима су и Десанка Максимовић (збирка песама „Летопис Перунових потомака「), Васко Попа (збирка песама „Вучја со「), Љубивоје Јовановић и други.

Почетком 21. века објављено је више издања која се баве словенском религијом,[244][бб][245][246][247][248], а неколико издавачких кућа редовно издаје наслове везане за тематику словенског родноверја.

На иницијативу књижевника Драгана Јовановића, једног од поборника повратка словенској религији у Србији,[249] први пут од доба Немањића, у селу Мокра код Беле Паланке, на месту Равниште, за које се везују многе локалне легенде, 25. јуна 2011. године, подигнут је кумир бога Световида.[250] У појединим руралним крајевима Србије долази до реконструкције и поновног практиковања појединих обреда словенске религије.[251][252][253]

У Србији је 22. децембра 2012. године почело са радом удружење родноверних Србије „Старославци「.

Босна и Херцеговина

Родноверне у Босни и Херцеговини окупља удружење „Сварожи круг「, које делује у Сарајеву и Мостару.[254][255]

Литванија

На територији Литваније делује клајпедска словенска општина „Савез Љутића「 (рус. ), чланица „Савеза словенских општина словенске родне вере「.

САД

На територији САД међу украјинском емиграцијом делује РУНвира, коју је основао Лав Силенко 1964. године. Прва верска заједница РУНвире је регистрована 3. децембра 1966. године у Чикагу, а потом 15. октобра 1971. године у Атлантик Ситију. Убрзо следе регистрације у другим градовима САД. Тренутно седиште РУНвире је у граду Спринг Глен у држави Њујорк.

У САД делује и словенска родноверна општина „Словенство「.

Remove ads

Родноверно словенско веће

Родноверно словенско веће је саветодавно, пансловенско тело у чијем раду учествују представници организација и удружења словенског родноверја из: Русије, Украјине, Белорусије, Пољске, Чешке, Словачке, Бугарске, Словеније и Србије. Веће се састаје једанпут годишње, сваки пут у другој словенској земљи, чиме се подстиче принцип хоризонталне равноправности. До сада је одржано осам већа и то у:

Одлуке и саопштења овог тела имају саветодавни карактер и нису обавезујућа за родноверне. Часопис Родноверног словенског већа „Слава!「, излази на руском, украјинском и пољском језику.

Remove ads

Идеологија и политичка оријентација

Велика већина родноверних су панслависти, родољуби, домољуби и подржавају заштиту животне средине.[257][258] Политичка оријентација је врло разнолика и обухвата практично читав спектар политичких уверења од левице, преко центра до деснице.[4] Доминирају умерене струје, при чему организације и удружења словенског родноверја, у општем случају, нису политички ангажоване.[53][бв] Већина удружења и кровних организација словенског родноверја осуђује фашизам, неонацизам и идеологију екстремне деснице.[259][260] Маргиналне групе родноверних, махом млађих људи, налазе симпатије за екстремистичке идеологије крајње деснице, као што су неонацизам, шовинизам, антисемитизам, ксенофобија[60][61][261][262][263][бг][265] и хомофобија. Све словенске родноверне организације и удружења подржавају суверенитет, интегритет и територијалну целовитост Републике Србије.[266]

Remove ads

Словенско родноверје у уметности

Повећање интересовање за многобожачку словенску религију у словенским земљама у уметничким круговима везује се за крај 18. века и почетак 19. века.[104]

Сликарство и вајарство

Thumb
Прослава Световида, Алфонс Муха, литографија, 1912, друга слика из циклуса Словенска Епопеја (чеш. )

Са националним препородом Словена током XIX века, долази и до појачане присутности словенских родноверних мотива у уметности. Широм словенског света настају уметничка дела која садрже религиозну тематику везану за словенско родноверје или су инспирисана мотивима словенског родноверја. У Русији се појављује читава плејада врсних уметника који се баве препородом словенске културе, од којих су најпознатији Иља Рјепин, Иван Билибин, Виктор Васнецов, Николај Рерих, у Чешкој Алфонс Муха.

У XX веку теме словенског родноверја обрађују бројни словенски сликари и вајари.[267] Неки од њих су Станислав Шукалски, Марјан Вавжењецки, Марјан Конарски, Норберт Страсберг, Вацлав Боратињски, Франћишек Фрончек, Јежи Барановски, Станислав Глива, Стефан Жеховски, Станислав Карвовски, Јежи Ковалски и други чланови „Племена рогатог срца「, Софија Стријенска,[268] Константин Васиљев, Албин Полашек,[182] Виктор Крижанивски, Всеволод Иванов,[269] Олга Нагорнаја, Николај Фомин, Борис Ољшански, Виктор Корољков, Андреј Клименко, Драган Боснић,[270] Сандра Јовановић,[тражи се извор] Растко Ћирић, Андрејка Чуфер, Љубивоје Јовановић, Момир Јанковић, Марко Мамић,[271] Јован Петронијевић, Алекс Фанталов,[272] Славко Батиста,[216] Павел Медведшчек, Ирена Уранкар,[273] Крис Вервимп,[бд][тражи се извор] Радосав Ћирковић, Ивана Режек, Снежана Шестовић, Вук Љубисављевић, Томаш Лах[274] и многи други.

Филм

Тематиком словенске културе и родноверја се баве филмови као што су: „Садко「, „Виј「(рус. ), „Руслан и Људмила「 (1915), „Руслан и Људмила「 (1972) (рус. ), „Виј — Повратак「(рус. ), „Древна Русија「 (рус. ), „Финист — светли соко「 (рус. ), „Гнездо「 (пољ. ), „Стара бајка — Кад је Сунце било бог「 (пољ. ), „Мокош「 (словен. ), „Захар Беркут「, „Тамо на непознатим стазама「 (рус. ), „Вукодав из рода Сивих паса「 (рус. ), „Млади Вукодав「 (рус. ), „Свето место「, „Лептирица「, „Мамац「 (енгл. ),[бђ] „Дружење у Зафлашки「 (словен. ), „Русичи「. Компанија „Дизни「 је направила филм „Књига господара「 (рус. ).[275]

Мотиви словенске културе и родноверја се послужили као инспирација за бројне анимиране филмове као што су: „Детињство Ратибора「 (рус. ) (1973), „Бајка о богињи Мокош「 (укр. ) (1995) пенталогија „Три богатира「 (рус. ) (2004—2012), „Царевић Иван и сиви вук「 (рус. ) (2011). У Дизнијевом класику „Фантазија「 из 1940. године појављује се Црнобог као апотеоза зла.[276]

Музика

Thumb
Концерт групе „Аркона「 на фестивалу , 2010.
Thumb
Група „Ветар води「
Šárka
Симфонијска поема „Шарка「 из „Моје домовине「 у извођењеу . Љубазношћу Musopen
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.

Мотиви словенског родноверја инспиришу бројне музичке групе и ауторе различитих жанрова. Неки од њих су класични аутори, као на пример Петар Чајковски (балет „Лабудово језеро「), Антоњин Дворжак (збирка балада „Букет「,[277] опере „Русалка「 и „Ђаво и Каћа「), Беджих Сметана (скуп симфонијских поема „Моја домовина「 (чеш. ), опера „Либуш「 (чеш. )), Николај Римски-Корсаков (опере „Сњегурочка「 (рус. ), „Кошчеј Бесмтрни「 (рус. ), „Златни петао「 (рус. ) и симфонија „Садко「), Михаил Иванович Глинка (опера „Руслан и Људмила「) и Игор Стравински (балети „Жар-птица「 и „Посвећење пролећа「), Јаков Готовац (народни обред „Коледа「 и романтична народна опера „Морана「), а неки су модерни из жанрова етно музике, хеви метала, електронске музике и др.:

  • Русија: „Аркона「, „Ведан Колод「 (рус. ), „Ветар води「 (рус. ), „Вукодлак「 (рус. ), „Громовник「, Велеслава, „Алконост「, „Иње「 (рус. ), „Калевала「, „Иван Купала「, „Темнозор「 (рус. ), енгл. , „Утврда「 (рус. ), Николај Јемељин, „Млин「 (рус. ), Млада Васнецова,[278] Борис Базуров, „Духови предака「 (рус. ), „Изван「 (рус. ), Руслан Морозовски, „Родовест「, Бојан Живосил, „Сколот「, „Бунар「 (рус. ), „Алатир「 (рус. ),[бе] Аљевтина Леонтјева, „Горина Славица「 (рус. )[279]
  • Белорусија: „Апраксија「 (енгл. ), „Мочвара「 (бел. Дрыгва), „Заповест「 (бел. Заповет)
  • Украјина: „Друкдх「,[бж] „Храст Буква「 (укр. ), „К Роду「 (укр. ), „Хамалија「 (укр. ), „Божићи「 (укр. )
  • Пољска: „Славланд「, „Јар「 (пољ. ), „Војнар「 (пољ. ), „Част「 (енгл. ), „Перун「 (пољ. ), „Радгост「 (пољ. ), „Светогор「 (пољ. ), „Архандрја「 (пољ. ), „Персивал「 (пољ. ), „Елементал「 (пољ. ), „Лудола「 (пољ. ), „Стварање「 (пољ. ), „Варварска Померанија「 (енгл. ), „Мстек「
  • Чешка: „Тихи ток безбожне елегије「 (енгл. ), Томаш Дворжак (чеш. ),[тражи се извор] Томаш Кочко и оркестар (чеш. ), „Весна「
  • Словачка: „Жиарислав и Бића「 (словен. )
  • Хрватска: „Славогорје「, „Сварица「,[230] „Култ Перунов「, „Дрво живота「, „Волох「, „Криес「, „Стрибог「, „Огањ「
  • Србија: „Сварун「, „Огњена кочија「, „Наврог「, енгл. , Светлана Стевић-Вукосављевић,[тражи се извор] енгл.
  • Словенија: „Темнозора「, „Гита「, „Темнава「, „Брезно「
  • Бугарска: „Сварог「
  • Босна и Херцеговина: „Одар「, „1389「, „КРВ「
  • Канада: „Хаидук「

Књижевност

Осим богате народне књижевности мотиви родноверја су послужили као инспирација за бројна дела ауторске књижевности, од класичних дела А. С. Пушкина (поема „Руслан и Људмила「, збирка песама „Песме западних Словена「, незавршена драма „Русалка「, више бајки), Алексеја Толстоја (поема ), Николаја Гогоља, Милована Глишића, Растка Петровића (роман „Бурлеска господина Перуна бога грома「),[280] Десанке Максимовић,[227][281] Иване Брлић-Мажуранић (збирка приповедака „Приче из давнине「), Владимира Назора,[226][227] Бора Павловића (циклус песама „Славенска липа「), Владимира Видрића,[227][282] Фрање Ледића („Hvalospjev Perunu「),[бз] Јулиуса Словацког,[152] [153] Адама Мицкјевича,[155][156] Ричарда Бервинског,[154] Владимира Хлебњикова (представа „Снежимочка「, чланак „Курган Светогора「),[227] Сергеја Городецког (збирке „Јар「 и „Перун「),[283] Франца Финжгара (историјски роман „Под слободним Сунцем — повест давних предака「),[202][284] Васка Попе,[285] Силвија Страхимира Крањчевића,[286] Адама Мицкјевича до модерних дела Јурија Никитина (циклус од 22 књиге „Тројица из шуме「),[287] Марије Семјонове (тетралогија „Вукодав「), Дмитрија Гаврилова (романи „Пад Арконе「 и „Дар Седовласа「), Вањка Поњавића (роман „Деца богиње мајке Славе「),[288] Александра Тешића (трилогија „Косингас「),[289] Иване Цанић (роман „Радост богова「),[290] Бранислава Јанковића (роман „О вуковима и сенкама「),[291] Дороти Тераковске (роман „Усамљеност богова「),[292][би] Лидије Бајук (збирке прича „Кнеја「 и „Кнеја — вилинска шума「), Игора Гуревича (књига за децу „Борек и богови Словена「).[293]

Присутност мотива словенске религије у ауторским књижевним делима још увек није довољно истражена.[227]

Стрип

Мотиви словенске религије су нашли пут и до уметника који се изражавају кроз стрип, па су тако настала домаћа остварења као што су:

Рачунарске игре

По мотивима словенске религије настају рачунарске игре као што су „Кнез — Легенде шумске земље「 (рус. ; енгл. ) из 1999. године (наставак „Кнез 2「 је изашао 29. јануара 2003. године), „Сварог — многобожачки ратови「 (рус. ) изашла 15. априла 2004. године, као и читава серија рачунарских игара о авантурама руских народних јунака: „Аљоша Попович и змај Тугарин「 (рус. ), „Три богатира и шамаханска царица「 (рус. ), „Царевић Иван и сиви вук「 (рус. ) (2011) и друге.

Remove ads

Напомене

  1. [а]
    Назив родна вера се може наћи почетком 20. века, нпр. у називу украјинске родноверне организације „Родна вера「 (укр. основане 1934. године, док назив родноверје настаје крајем осамдесетих година 20. века.
  2. [б]
    Родноверје је заправо назив за етничку религију у општем случају. У грчком језику појму родноверје одговара израз етникос (грч. ), а у руском језику се користи и појам , који потиче од црквенословенског (народ, племе, род) и у делима хришћанских аутора означава веру многобожачких религија. У енглеском језику појму родноверје одговарају изрази енгл. и енгл. што је и буквални превод појма родноверје. Пун назив који се користи у документима родноверних група и организација и у радовима посвећеним словенској религији гласи словенско родноверје, нпр. пољ. . Слично томе постоји германско родноверје, што означава етничку религију германских народа, нпр. Асатру, грчко родноверје, тј. Хеленизмос (грч. , енгл. ), пруско родноверје() или летонско родноверје лет. . Организације етничких религија из више европских земаља су 1998. године формирале међународно тело — Европски конгрес етничких религија (енгл. ).[3]
  3. [в]
    Верзија на енглеском језику коју користе многи словенски пагански сајтови и која је назив домена једне од највећих организација словенских родноверних у Руској Федерацији: http://rnv.rodnovery.com/.
  4. [г]
    У називу пољског родноверног удружења западно-словенско верско удружење „Словенска Вера「 (пољ. ).
  5. [д]
    На пример, у називу организације Руска народна вера (рус. ).
  6. [ђ]
    На пример, у Словенији се словенско родноверје назива и староверство, а делује словенско родноверно удружење „Староверци「.
  7. [е]
    Ради прегледности у одељку је наведен само мањи део извора, а не сви извори.
  8. [ж]
    Један од главних узрока непостојања установљене и опште прихваћене терминологије су недостатак антрополошких истраживања заједнице словенског родноверја[4][53] и недостатак објективности и непристрасности у делу научне заједнице.[54][55]
  9. [з]
    Појам ведизам је тешко преводив на српски језик. Појам потиче из санскрита (санскрт: веда — знање) и присутан је у источнословенским језицима, у којима има значење знање. наука, нпр. рус. — наука о религији. Како у српском језику већ постоји појам ведизам, који означава ведску религију, а са друге стране поједине словенске родноверне организације употребљавају овај термин недискриминативно, забуне су честе.
  10. [и]
    Овде се мисли на традиционалне словенске родноверне.
  11. [ј]
    Клицање предака је ритуални позив прецима да узму учешће у животу заједнице или помогну у невољи.
  12. [к]
    Празник је познат и као Мајско дрво (чеш. ).[84]
  13. [л]
    У Русији рус. , у Украјини укр. , у Словачкој словен. , у Пољској пољ. , а у Србији Задушнице — празник посвећен поштовању предака и сећању на њих.
  14. [љ]
    Срећа (укр. ) је једна од рожаница, тј. суђеница — богиња судбине, добре среће. У српском народу се појављује у бајци „Усуд「.[89]
  15. [м]
    „Као пример могу послужити жртвени каменови са издубљеним коритом или друге обраде, тзв. следовики у области Пскова, који су према археолошком истраживању настали још у бронзано доба, па ипак били су уважавани до 19. и почетка 20. века; на њима је приношена жртва「, Зденек Ван у „Митологија и пантеон словенских народа「. стр. 35[39]
  16. [н]
    Пушкин је ову поему написао на основу руских народних бајки које му је у детињству причала бака. Поема је занимљива и са лингвистичке стране јер је Пушкин употребљавао архаичне верзије за имена, која су била одомаћена у народу, али не и у руском језику грађанства на прелазу из 18. века у 19. век.
  17. [њ]
    Пушкин је објавио и већи број ауторских бајки базираних на бајкама словенских народа. Неке од тих бајки, нпр. „Бајка о рибару и златној рибици「, настале су на основу бајки које су Пушкину причали Срби избегли у Русију после слома I српског устанка.
  18. [о]
    Александар Афанасјев је познат и по томе што је сакупио највећу збирку народних прича и бајки (преко 600), која по обиму превазилази било које дело сличне врсте у историји.
  19. [п]
    О утицају који је словенска религија имала на руско стваралаштво на почетку XX века, „сребрно доба「 руске књижевности, најбоље сведоче речи Вјачеслава Иванова из 1908. године: „Оживљено интересовање за мит је једна од најзначајних црта наше нове поезије.「[103]
  20. [р]
    „… не пишем ништа, потпуно сам сломљен и растгрнут на комаде, проклињем сав живот у савременом архинасилничком режиму.「, Аполон Коринфиски у писму Спиридону Дрожину, 1921. године. Коринфиски ће бити ухапшен 1928. године и заједно са осталим члановима литерарног круга у коме се кретао осуђен за антисовјетску делатност.
  21. [с]
    Значајан део руске интелигенције после Октобарске револуције емигрира у иностранство. Јевгениј Аничков, на пример, емигрира после краја Првог светског рата у Југославију; умире у Београду 1937. године.
  22. [т]
    Углед који наведени аутори уживају међу словенским родноверним удружењима у Русији илуструју случајеви одржавања тризни у Москви у част Рибакова и Кузмина.[104]
  23. [ћ]
    У литератури се словенско родноверје разматра на два начина: као религија и као народни покрет. Стога поједини аутори наводе средину седамдесетих година као време оснивања првих родноверних удружења у Совјетском Савезу. У овом одељку је одабрано датирање у односу на она удружења која имају недвосмислено верски карактер, тако да је и процена конзервативнија.
  24. [у]
    Словенска општина „Савез Љутића「 делује на територији Литваније. Име је добила по савезу племена полапских Словена — Љутићима.
  25. [ф]
    Према истоименом древном словенском племену.
  26. [х]
    Дивље поље је регион око Црног мора и реке Азов, које се назива и Нова Русија, Слободна Украјина, а најпознатије је као Запорожје — домовина запорошких козака.
  27. [ц]
    Ова општина делује на територији Белорусије.
  28. [ч]
    Сколоти је друго име за Ските.
  29. [џ]
    Према Финисту, светлом соколу — митској птици из руског народног предања и истоименом богатиру.
  30. [ш]
    Нови назив града Каљининграда.
  31. [аа]
    Полесје је током Средњег века и Ренесансе било у саставу Велике кнежевине Литваније, на чијој је територији исповедање родноверја, као и других вероисповести, било дозвољено током Средњег века и касније.[129] Ова област је била поштеђена и монголске најезде током 13. века.
  32. [аб]
    Владимир Сацевич је истовремено и члан Родноверног словенског већа.[140]
  33. [ав]
    Украјински родноверни су учествовали у борбама током Другог светског рата и у другим војскама. Лав Силенко се борио против нациста као војник Црвене армије; пада у немачко заробљеништво 1941. године.
  34. [аг]
    Третирање словенске религије као монотеистичке са Дажбогом као врховним божанством налазимо и у реконструкцији коју је направио Веселин Чајкановић, у којој централно место српског пантеона заузима Дажбог као врховни бог. Ова реконструкција је усамљена у стручној јавности.[144]
  35. [ад]
    Општина је циљано основана баш у Виничкој области из историјских разлога. Виничка област је средиште Подољског региона у коме су услед посебних историјских прилика болохивски кнежеви успели да омогуће слободно исповедање словенске религије све до 1620. године. Из Тернопољске области Подољског региона потиче и налаз кумира бога Световида из 1848. године.
  36. [ађ]
    Према називу племенског савеза источних Словена, који је постојао од VIII до 11. века.
  37. [ае]
    Ово дело је објавио под псеудонимом Зоријан Доленга-Ходаковски (пољ. ).
  38. [аж]
    Пехару се губи траг после окупације Пољске од стране нацистичке Немачке. Током Другог светског рата, нацисти су издавали керамичке медаљоне са сликом овог пехара (№22 у серији „Вечна Немачка Исток「 ( ), која је издавана у зиму 1942/43. године).[159]
  39. [аз]
    По овом делу је 2003. године, пољски редитељ Јержи Хофман снимио филм „Стара бајка — Кад је Сунце било бог「 (пољ. ).
  40. [аи]
    Антони Вацик је аутор гесла „Задруге「 — „Откатоличити, понародити, поштовати Пољака!「 (пољ. )
  41. [ај]
    Недељник је наставио да излази и после Другог светског рата под различитим именима, али је трансформисан у часопис који се бави туризмом и путовањима.
  42. [ак]
    Традиција прославе мора потиче с краја 18. века. Као државни празник се слави од 1932. године. На прославама учествују рибарски и други чамци и Ратна морнарица Пољске.
  43. [ал]
    Јан Стахњук је током рата био члан „Народног сељачког устанка「 и био је борац Пољске домовинске армије (пољ. ) током Варшавског устанка. Три пута је рањаван и за извршене подвиге одликован је Крстом за храброст (пољ. ).
  44. [аљ]
    Пољска словенска црква је такође неопаганска верска заједница.
  45. [ам]
    Удружење „Словенска вера「 има своје представнике широм Пољске, а и у Србији, Чешкој и Словачкој.
  46. [ан]
    По кнезу Никлоту (1090—1160), последњем независном и родноверном владару Бодрића и родоначелнику куће Мекленбурга, који је погинуо у крсташким ратовима који су вођени против Словена.
  47. [ањ]
    пољ. је кованица од речи секира (пољ. ) и орао (пољ. ) и представља назив за ликовни симбол који је направио Станислав Жукалски (пољ. ) 1935. ради обележавања препорода пољског народа.
  48. [ао]
    Текуће 2012. године биће одржан осамнаести фестивал по реду.
  49. [ап]
    Наместо оригиналноg рада, који је 1998. године премештен у градску већницу Френштата под Радгостом, постављена је реплика. Реплике кумира бога Радгоста се налазе широм Чешке, нпр. у зоолошком врту у Прагу[182].
  50. [ар]
    Алфонс Муха је једна од првих особа које је ухапсио Гестапо по уласку немачких трупа у Праг у пролеће 1939. године. Услед последица испитивања од стране Гестапоа, Алфонс Муха убрзо умире.[183]
  51. [ас]
    Удружење „Словенска једнакост「 окупља Чехе и Словаке.
  52. [ат]
    Рарах је у словенској митологији митолошко биће које прави несташлуке и невоље људима, али може бити и добри услужни дух. Познат је под различитим називима цикавац (Херцеговина), шкрљателц (Словенија), шетек (Чешка), мацић (Далмација, Неретљанска област), мамниче (Бугарска).[186]
  53. [аћ]
    Ведомство (од ведомец — зналац) је модеран приступ родноверју у коме се поред древних словенских обреда и обичаја, праве и нови обреди по обрасцима словенске религије, стога се назива и новодревно ведомство
  54. [ау]
    Према називу истоимене владарске куће раних Бугара. При Родноверном словенском већу удружење „Дуло「 представља Антон Рачев.
  55. [аф]
    При Родноверном словенском већу удружење „Словени「 представља инж. Стефан Серафимов.[тражи се извор]
  56. [ах]
    Двоверје је период у коме постоји паралелно исповедање више од једне вероисповести. Појам се углавном користи да означи период од тренутка покрштавања владарске породице и дела властеле до каснијег потпуног нестанка етничке религије народа. У словенским земљама, овај период је трајао више векова, а у појединим још увек траје.
  57. [ац]
    Појам староверци изазива честе забуне јер њиме у литератури једни аутори означавају православне хришћане старог обреда — старообреднике, док други аутори појмом староверци означавају вернике старе словенске вере. Слична ситуација је и са појмом православље. У овом одељку староверци означава вернике словенске религије, што не мора бити случај са употребом тог термина у другим одељцима или приложеним референцама.
  58. [ач]
    Дело објављивано у више наставака у часопису Рад ЈАЗУ између 1885. и 1890. године. Ови радови објављени су као јединствена књига „Stara vjera Srba i Hrvata「, Split, 1981.[222]
  59. [аџ]
    Натко Нодило је био један од оснивача народног покрета у Сплиту и једна од вођа Народне странке у Хрватској. Залагао се за уједињење јужних Словена.
  60. [аш]
    На пример, налаз кумира бога Триглава из 1889. године, на локалитету Сувид (један облика имена бога Световида), подно планинског врха Троглав.
  61. [ба]
    „Јеси ли чинила с бабама (врачарама) богомрски блуд, јеси ли се молила вилама или Роду и Рожаницама, а Перуну и Хорсу и Мокоши у част пила и јела: (треба) да држиш пост у поклоњењу три године!「, Номоканон светога Саве, превод на српски проф. Сретен Петровић у „Хришћанство и древна словенска религија「[232], наведено у „Словенске митолошке старине「.[188]
  62. [бб]
    Зборник радова „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма「 садржи први пут на српски језик преведене делове германских хроника у преводу Растка Костића.
  63. [бв]
    „Референце на традицију могу имплицирати одређену опасност када се комбинују са радикалним национализмом. Политичка злоупотреба концепта етничке припадности и традиције је довела до невероватних ужаса током ере нацизма. Да ли су пагани централно-источне Европе имуни на ову опасност? Већина пагана у овом региону, са горе наведеним изузецима, није политички активно. Што се тиче њихових политичких ставова они припадају умереној десници, центру или нарочито они који су еколошки оријентисани умереној левици. Ниједна од наведених организација се не може окарактерисати као екстремистичка.「, Пјотр Венч у „Неопаганизам у централно-источној Европи「.[53]
  64. [бг]
    Иако Шнирелман тврди да се његови закључци односе на целокупно словенско родноверје на територији Руске федерације, он заправо у свом истраживању као извор наводи опскурне групе као што су инглисти или вероисповести као што су диевтуриба у Летонији, при томе избегавши било какав контакт са организацијама словенског родноверја.[54][264]
  65. [бд]
    Белгијски сликар који је радио корице за албуме музичке групе „Аркона「 и концептуалне илустрације за већи број њихових песама.
  66. [бђ]
    Оригинални назив филма је пољ. , према истоименој романтичној трагедији Јулисуа Словацког.[152]
  67. [бе]
    Алатир-камен је у митологији источних Словена камен чудесних моћи. Према О. Н. Трубачову назив долази од словенског назива за ћилибар — јантар.
  68. [бж]
    Друкдх значи шума на романизованом санскриту.
  69. [бз]
    По песми „Хвалоспјев Перуну「 хрватска музичка група „Сварица「 је 2011. године направила истоимену песму на албуму „У име Сунца「.
  70. [би]
    По овом роману је у Пољској снимљен и истоимени филм.
  71. [бј]
    Објављивани у наставцима у часопису „Дечје новине「 током 1990. и 1991. године.
Remove ads

Види још

Референце

Литература

Спољашње везе

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads
Remove ads