Антимон
From Wikipedia, the free encyclopedia
Антимон (, лат. , вероватно из арап. - исмид) елемент је из групе металоида са атомским бројем 51.[4][5] Руде антимона су: антимонит () и улманит ().[6] То је сјајни, сиви металоид, који се у природи већином налази као сулфидни минерал стибнит Sb
2S
3. Једињења антимона била су позната још у античка времена и била су коришћена за козметику. И метални антимон је био познат, али је све до свог коначног открића забуном био идентификован као олово. У елементарном стању први га је изоловао и описао Ваночо Бирингучо 1540. године.
Једно време, Кина је била највећи светски произвођач антимона и његових једињења, а већина производње добијала се из рудника Сикуангшан у Хунану. Индустријски методи производње овог елемента су жарење те затим карботермална редукција или директна редукција стибнита са гвожђем.
Најзначајније апликације металног антимона су за легирање оловних и калајних материјала те за оловно-антимонске плоче у оловним акумулаторима. Легирање олова и калаја антимоном побољшава особине тих легура, а оне се користе за израду клизних лежаја, метака и лемова. Једињења антимона су важни адитиви за средства против пожара који у свом саставу имају хлор и бром. Једна од брзорастућих апликација антимона је и микроелектроника.
У Србији 19. века за антимон коришћен је назив расток.[7]