Иридијум
From Wikipedia, the free encyclopedia
Иридијум (, лат. ) јесте хемијски елемент, прелазни метал са атомским бројем 77.[4] Назив потиче од латинске речи која означава дугу. Заступљеност: иридијум је заступљен у земљиној кори у количини од 3×10−6 (енгл. ). Најважнији минерал иридијума је осмирид. Са густином од 22,56 3, иридијум је елемент са највећом густином после осмијума (22,59 3).[5]
Иридијум је врло је тврд, ломљив, сребрено-бели прелазни метал из платинске породице. Иридијум је други елемент по густини (после осмијума) и један од најотпорнијих метала на корозију, чак и при температурама до 2000 °. У периодном систему елемената налази се у 9. групи и 6. периоди. Иако су само неке истопљене соли и халогена једињења подложни корозији у чврстом стању, фино иситњени прах иридијума је запаљив и много реактивнији.
Иридијум је открио енглески научник Смитсон Тенант 1803. године заједно са осмијумем у нерастворљивим остацима у природној платини. Име је дао по грчкој богињи Ириди, персонификацији дуге, због упечатљивих и шароликих боја његових соли. Иридијум је један од најређих елемената који се могу наћи у Земљиној кори, а његова годишња производња и потрошња у свету износи само 3 тоне. Постоје само два изотопа која се могу наћи у природи 191 и 193, од којих је 193 много више заступљен, а то су и једини стабилни изотопи.
Међу најзначајнија иридијумова једињења у употреби спадају соли и киселине које он даје са хлором, иако иридијум такође формира и бројне органометална једињења која се користе као индустријски катализатори и у сврху истраживања. Метални иридијум се користи када је потребна велика отпорност на корозију на високим температурама, као што су високотехнолошке свећице, тиглови за рекристализацију полупроводника при високим температурама и електроде за производњу хлора у хлороалкалном процесу. Радиоизотопи иридијума се користе у неким радиоизотопским термоелектричним генераторима.
Иридијум је пронађен у бројним метеоритима у количинама много већим него што је његов просечни удео у Земљиној кори. Из овог разлога, неуобичајено велики удео иридијума у слоју глине у такозваној К-Т граници дао је повод за Алварезову хипотезу да је удар ванземаљског објекта проузроковао изумирање диносауруса и многих других врста пре око 65 милиона година. Верује се да је укупна количина иридијума на планети Земљи много већа него што је то измерено у стенама Земљине коре, али као и код других метала платинске групе, велика густина и тенденција иридијума да се спаја са жељезом узроковала је да се највећи део иридијума спусти испод Земљине коре у периоду док је планета била „млада” и још у течном стању.