Баријум
From Wikipedia, the free encyclopedia
Баријум (, лат. ) земноалкални је метал групе са атомским бројем 56.[5][6] Име је добио по грчком називу за реч тежак. Због своје изузетно велике хемијске реактивности, баријум се никад не јавља у природи у елементарном стању. Његов хидроксид је још у праисторији био познат као барит; ова супстанца се не јавља као минерал, али се може добити загрејавањем баријум-карбоната. Баријум је заступљен у земљиној кори у количини од 500 (енгл. ). Растворљива једињења баријума су отровни због отпуштања растворљивих јона баријума те се због тога они користе као родентицид. Упркос тога се у медицини, као контрастно средство за рендгенско снимање гастро-интестиналног тракта може користити баријум-сулфат, јер се не раствара у желудачној киселини.
Међу најчешћим минералима баријума у природи јављају се барит (баријум сулфат, 4) и витерит (баријум-карбонат, 3), оба нерастворљива у води. Име овог елемента потиче из алхемијских деривата „барита”, чији даље назив долази од грчке речи βαρύς () у значењу „тежак”. Као нови хемијски елемент, баријум је откривен 1774. али све до 1808. није редукован у метални облик, након развитка електролизе.
Баријум се у индустрији користи у само неколико апликација. Историјски, користио се као гетер („сакупљач гасова”) у вакуумским цевима. Он је и једна од компонента (високотемпературних суперпроводника) и електрокерамике, те се додаје у челик и ливено гвожђе ради смањења величине угљеникових честица унутар микроструктуре метала. Једињења баријума се додају у ватромет за постизање зелене боје. Баријум сулфат се користи као нерастворљиви тешки адитив у течности за бушење нафтних бушотина.