Диспрозијум (, лат.), је хемијски елемент из групе лантаноида са атомским бројем 66.[3][4] Име је добио по грчке речи која значи „тешко одржљив“. Диспрозијум је заступљен у земљиној кори у количини од 6 . То је ретки земни елемент, металног сребрнастог сјаја. Диспрозијум се не може наћи у природи у елементарном стању, већ је присутан у бројним минералима као што је ксенотим. Најважније руде су му: монацит и . Природна изотопска смеса диспрозијума састављена је из седам изотопа међу којима највише има изотопа 164.
Овај елемент први је открио Пол Емил Лекок де Буабодран 1886, али у свом чистом елементарном облику није добијен све до развоја јонско-измењивачких техника 1950-их. Диспрозијум се користи у релативном мало апликација, углавном тамо где се не може заменити неким другим хемијским елементима. Најчешће се употребљава због свог врло великог попречног пресека апсорпције термалних неутрона, што га чини погодним за контролне шипке у нуклеарним реакторима, као и због велике магнетске сусцептибилности. Такође се користи и у уређајима за похрањивање података, те као састојак терфенола-Д. Растворљиве соли диспрозијума су слабо отровне, док се његове нерастворљиве соли не сматрају отровним.